Дуг поглед уназад: Заветине

Featured

Oznake

ЗОНА ДЕЛОВАЊА

 

знак препознавања, 9. јун 2014

знак препознавања, 9. јун 2014

Заветине су биле у упорне у покушавању и залагању да се упозна, представи и “она друга, недовољна позната Србија, она што је далеко од власти, сваке власти, и политике“.

Прва књига објављена са заштитним знаком Заветина  био је роман  Дневник за Сенковића. Затим су се ређали други наслови и часописи током деценија. Током двадесет и пет година постојања, Заветине  су објавиле више од стотинак наслова првенствено српских писаца, али и руских, румунских. Призивајући плодоносне пљускове неопходне српској култури и књижевности, жигосаној дугогодишњом монополском издавачком „сушом“,  једноумљем, почео сам  да објављујем књиге, у сарадњи са другим писцима, уметницима, издавачима и добротворима.

До краја  20. века Заветине се крећу у кругу малих тиража и често ограничених могућности. Средином 2003. године, Заветине, покрећу  едицију дигиталних, електронских књига. Публикују књиге, или делове књига истакнутијих и перспективнијих писаца, који баш нису по вољи ни естаблишмента, ни власти. Заветине на тај начин, излазе из пакла или гета малих тиража, после скоро двадесет година постојања.

Мисија Заветина је нескривена: на једној страни, разбијање издавачких монопола, а на другој покушај да српска култура и савремена књижевност прелази преко унапред задатих граница и баријера.

Поједина дела српских писаца окупљених око Заветина, почињу да стижу до читалаца, преводилаца и пријатеља широм земаљске кугле. Поводом свога 25 рођендана, Заветине су омогућиле посетиоцима званичног Веба бесплатно преузимање на десетине дигитализованих књига и часописа. Међу дигитализованим делима налазе се књиге значајних писаца – српских и руских, румунских, списак је импозантан: Његош, Владимир Одојевски, Максимилијан Волошин, Винокуров, Калин Власије, Габријел Станеску, Александар Лукић, Иван Шишман, Владимир Јагличић, Коли Ивањска, Миодраг Мркић, Саватије Иг. Митровић, Михаило Лукић, Лаура Барна, Мирослав Лукић и многи други…

До сада су Заветине  објавиле сабрана дела неколико српских, румунских и руских писаца.

Заветине  су  и покретач и неколико сталних књижевних конкурса који су наишли на неочекивани одјек у јавности.

Заветине су крајем минулог века основале и две књижевне награде – Дрво живота и Амблем тајног писма света – које су корективне, неновчане: додељују се после свих других у Србији.

Последњих година Заветине постају покретањем електронског  Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ на светској Мрежи “знак препознавања, повезивања, удруживања, помагања“. Пружајући прилике како онима који тек долазе тако и другим писцима скрајнутим, из ко зна којих разлога, на периферију српске књижевности…

_____________ Из рукописа књиге „Из Карантина“

Advertisements

Ko su pisci koji su streljani zbog drugačijeg mišljenja

Featured

Oznake

 

NAPREČAC, bez pogovora i dokaza, nemilosrdno, i brutalno, sa pečatom „narodnih izdajnika“ mnogobrojni srpski ugledni umetnici i intelektualci stradali su od ruke nove komunističke vlasti odmah po okončanju Drugog svetskog rata. Među njima i književnici od kojih su neki izvedeni pred streljački stroj, drugi bili prinuđeni na progonstvo, a treći se opredelili za unutrašnje izgnanstvo. Od početka tog surovog progona proteklo je 70 godina, što je bio povod Srpskom književnom društvu da pripremi niz tribina pod zajedničkim naslovom „Streljani pisci“. Večeras će biti održana prva, posvećena Svetislavu Stefanoviću (1877-1944).

 

– Uz dragocenu pomoć Gojka Tešića biće održana i tribina o Grigoriju Božoviću, Dragiši Vasiću, Niki Bartuloviću, Jezdimiru Dangiću… O književnicima osuđenim ne samo na fizičku smrt već i na višedecenijski zaborav – kaže za „Novosti“ Dejan Simonović, urednik tribinskog programa SKD. – Bio je to ogroman gubitak za našu književnost. Ovaj niz razgovora je čin nepristajanja na kidanje književnog kontinuiteta. To je ne samo ispravljanje nepravde počinjene ljudima i njihovom delu, već i pokušaj da se održi živo sećanje. Nemoguće je graditi ozbiljnu kulturu na ledini, i uvek iznova počinjati od nule. Ne poznajući ono što je bilo, ne možemo razumeti ono što jeste, niti se suočiti sa onim što će doći.

“IDEOLOG FAŠIZMA“ U FRANCUSKOJ 7 večeras (19) o delu i sudbini Svetislava Stefanovića govoriće Gojko Tešić, Milivoj Nenin i Ivana Stefanović.
-Kritičar, polemičar, prevodilac, pesnik, esejista, dramski pisac, izučavalac narodne književnosti, inače lekar, Stefanović se našao na listi osuđenika na smrt pod brojem 66 u „Saopštenju Vojnog suda Prvog korpusa NOVJ o osuđenim ratnim zločincima u Beogradu“, objavljenom na prvoj i drugoj strani „Politike“ 27. novembra 1944. Uz redni broj imena u Saopštenju stoji: ideolog fašizma, prevodilac Musolinijeve „Države“, nemačko-nedićevski komesar Srpske književne zadruge, Jonićev savetodavac po pitanjima gonjenja zadruge književnika. Član nemačke komisije za klevetanje sovjetskih vlasti u vezi sa nemačkim zločinima u Vinici“. Posmrtno je isključen iz članstva u SKZ, da bi posle višedecenijskog zaborava vraćen u srpsku književnost u kontekst i vreme kome pripada.

U razgovoru za „Novosti“ dr Gojko Tešić, književni istoričar koji se ozbiljno bavi ovom temom, podseća na reči Vladimira Dvornikovića koji je u svojoj „Psihologiji izdajstva“ zapisao: „Herostratizam, na žalost, nije stran našoj rasnoj psihi. Za prosuđivanje i pravo tretiranje izvesnih mračnih pojava u našoj bivšoj i sadašnjoj sredini ovo saznanje je od osnovne važnosti“.

 

Pre četvrt veka u delu „Utuljena baština“ Tešić je napisao: „Ideološko jednoumlje, osvetnički duh, primitivizam ideoloških čistunaca koji su se utrkivali u svom podaništvu zarad karijerističke pohotnosti ispisujući najbezumnije presude o književnom stvaralačkom činu tzv. izdajnika revolucije, sasvim sigurno čine crne mrlje naše književne kulturne istorije. Pisci su piscima izricali i optužnice i presude: činili su to sa strašću, likovalo se što su neki najznačajniji srpski intelektualci završili pred streljačkim strojem, a da im krivica nije dokazana, a poneki je, nažalost, nisu ni imali. Krivi su bili jer su drugačije mislili. A oni koji su im ispisivali optužnice bez pokrića katkad i falsifikovane činili su to u ime pobednika, nove ideologije, a pre svega zarad svoje karijere i lagodnog života“.

 

Ističući da je na istoričarima književnosti i kulture da to polje očiste od zla, korova mržnje, falsifikata i da isprave koliko se to može ispraviti, Tešić kaže da su odstranjeni srpski pisci ili oni koji su okončali u emigraciji, a za neke se i ne zna gde su nestali, čine važan deo naše književne baštine. Svetislav Stefanović je, navodi, preveo skoro celokupnog Šekspira i samo da je to uradio bilo bi dovoljno da mu se danas s pravom divimo, a učinio je veoma mnogo toga za tradiciju srpskog književnog moderniteta; Grigorije Božović je jedan od najvećih pripovedača i putopisaca srpskog jezika na osnovu čijih se reportaža može konstruisati kulturna istorija Kosova i Metohije i bivše Južne Srbije; Niko Bartulović je značajan pisac dalmatinskog podneblja i izuzetan kulturni poslenik jugoslovenske duhovne orijentacije; Jezdimir Dangić je autor romana o mladobosancima…

 

-Priča o streljanim piscima je priča o istoriji srpskog beščašća koje dan-danas živi na „fascinantan način“, na opskurnim blogovima, u jezivim komentarima nazovi intelektualaca, ma kako se oni zvali i ma gde se oglašavali, raznim tzv. desničarskim, levičarskim, nevladinim glasilima i akcijama nevladinog sektora… Ubijanje srpske književnosti i kulture je vrlo plodna, bogata i nepresušna tradicija, a ona i danas ima svoje egzekutore, tužioce i sudije, neke nove još morbidnije i opskurnije bogdanoviće, ristiće, gligoriće…

 

Niko Bartulović

 

Ko su pisci koji su streljani zbog drugačijeg mišljenja | Kultura | Novosti.rs.

Осврт; случајеви; феномен титоизма, тотализма / Белатукадруз

Featured

Oznake

Белатукадруз (албум: влах белатукадруз, 2) (из фотодокументације "Заветина"Свашта се издешавало последњих година,поготову после 1990. године.Неке битне и нека небитне књиге објављиване су у немогућим условима,и буком и бесом догађаја (историје) бивале потискиване у дуги заборав.

Да се то не би догодило и овим двема књигама,треба  се подсетити  неких ствари.

„Археологија можда најбоље означава природу човекову.Величанствена дела која сачини кроз векове систематски уништава енергијом готово идентичном оној стваралачкој, а затим,када после неког времена поново открије парчиће савршенства које је некада направио,појављују се делићи фантастичног мозаика са прашином дезинформација прохујалих времена на којој су разни системи и разни људи оставили свој траг,који га стављају пред готово нерешиву енигму реконструкције.Али има нешто у реконструкцији од оне разиграности детиње на обали бескрајног мора, а када те разиграности нема,онда мрзовољно ствара стереотипе да би завршио увек напоран посао систематизације и класификације.Али неки несташни духови, као што је био Михајло Ал. Поповић хоће понекада да искоче из фијоке која им је намењена, као лутак из кутије, збунивши на часак или дуље своје историчаре“, записаће Динко Туцаковић у једном од првих прилога у књизи-зборнику о „пиониру“ српске кинематографије.

Ова књига садржи Уводну белешку (С. Шијана), и поглавља Са вером у филм (Михајло Ал. Поповић: Пионир са осмехом – Д. Туцаковић,Разговор са Михајлом Ал. Поповић – С. Јовичић, С вером у филм – Михајло Ал. Поповић);Са вером у Бога (Како је сачуван филм Са вером у Бога – С. Јовичића, Са вером у Бога -други пут Др М. Бабац, Са вером у Бога – звучна рестаурација филма – Б. Вартекс,Са вером у Бога -натписи из филма, Са вером у Бога –музичка листа – Б. Станојевић); СА ВЕРОМ У СЕБЕ ( Михајло Ал. Поповић – Биографска скица –Д. Косановић, Мика снима из небеске лађе – П. Ђорђевић); СА ВЕРОМ У  МИХАЈЛА АЛ. ПОПОВИЋА (Зачетник националног стила – Ж. Павловић, Са вером у Бога – после шест деценија – Н. Пајкић, Мученици филма – С. Здравковића) и ФИЛМОГРАФИЈУ (С. Јовичић,Д. Туцаковић) и Избор из библиографије Михајла Ал. Поповића (Р. Мишчевић).

Д. Туцаковић је пропустио прилику да (пишући о Михајлу Ал. Поповићу и његовој трагичној судбини) развије и уобличи своју метафору о ФИЈОЦИ и ЛУТКАМА.

    Судбина „пионира“ српске кинематографије је више него парадигматична.Живели смо у друштву и држави која је била својеврсна идеолошка фабрика – ФАБРИКА ЛУТАКА.

    „Први послератни филм, Славица,- пише С. Јовичић, реализован је,ипак,без учешћа предратних филмских радника (моје истицање -М.Л.).Показало се да то није добро,те је исправљено већ у другом филму, Живјеће овај народ, где редитељ Никола Поповић ангажује за директора фотографије Октавијана Милетића,искусног предратног сниматеља и редитеља играних филмова у раздобљу рата.Међутим, најуспешнији од свих предратних радника, Михајло Ал. Поповић,који је снимио,по критикама, најбољи предратни филм, не само да не добија могућност да режира, већ га редитељи не ангажују ни као директора фотографије“(моје истицање – М.Л.,нав. дело, стр.45). Због чега?

Одговор на ово питање постоји у тексту Николе Милошевића (објављеном као Предговор филмском сценарију Александра Петровића Скупљачи перја), али и на другим местима. „У првим послератним годинама југословенском филму била је додељена само апологетска и пропагандна функција.Снимани су искључиво спектакли у којима се славила партизанска борба и социјалистичка изградња, а квалитет ових спектакла био је, по природи ствари, испод сваке критике.Тек после Брозовог сукоба са Стаљином долази до извесног попуштања идеолошкополитичких стега, али – што треба посебно истаћи – искључиво из практичних, тактичких, а никако принципијелних побуда.Услед економске блокаде и жестоког политичког притиска од стране источног блока, Јосипу Брозу била је неопходна привредна и војна помоћ западних сила, а да би добијање те помоћи лакше и брже исходио, био је спреман да учини извесне уступке и да макар у нечем ублажи деспотску политичку структуру свог режима. / Разуме се, неприкосновеном вођи југословенских комуниста није било ни на крај памети да доведе у питање свој политички монопол и политички монопол своје странке.Стога се Јосип Броз одлучио – вероватно по савету неког од својих најближих сарадника – да од Запада очекивано слабљење стега дозволи само у оним областима у којима то не би имало неке озбиљније последице  по већ поменути политички монопол.Тако је по вољи овог политичкох моћника отворен простор за извесне уметничке слободе као нека врста замене за несуђено успостављање политичке демократије, са циљем да се пред светским јавним мнењем титоистичка варијанта комунизма представи као друкчија и прихватљивија од оне Стаљинове“ (стр.5 -6).

Послератни филм је добио извесну, ограничену прилику да почне са разбијањем „монотоног,унисоног апологетског манира пропагандних спектакла“. Н. Милошевић је јасно изнео познате околности о најмоћнијем југословенском „властодршцу“ који „није ни издалека био спреман да допусти уметницима на тлу Југославије да се до краја слободно размахну већ само до оних граница које им он одреди. Практично то је значило да ће сваки онај уметник који се дрзне да преко тих граница искорачи добити по прстима, а опсег тих граница био је условљен идеолошко политичким догмама режима и разуме се личном осетљивошћу његовог првог човека. / Оба ова ограничења за слободни размах уметничке делатности посебно су дошле до израза када је о филмској уметности реч. И после сукоба са Стаљином Јосип Броз је остао  врховни цензор и врховни жрец југословенског филма (моје истицање – М.Л.),подстичући и даље рад на филмским реализацијама у духу социјалистичког реализма са темама из времена партизанског рата у којима се глорификовала његова историјска улога, у чему је предњачио највећи расипник у историји југословенске кинематографије Вељко Булајић“ (стр.7). Још је нешто – вредно спомена – Н. Милошевић тачно запазио:“Југословенски филмски ствараоци имали су осим тога и ту посебну срећу да се на челу њихове државе нађе човек који сем понеког написа у новинама није никад ништа озбиљније прочитао и који је добар део свог времена посвећивао филмским пројекцијама (моје истицање -М.Л.). Отуда је Јосип Броз био и врховни цензор и врховни жрец  у стварима филмске уметности, одлучујући често не само о забранама и обуставама приказивања филмова него и о правцима у којима ће се овај вид уметничког стваралаштва   у с м е р а в а т и „ (исто,стр.5).

Кад се све то узме у обзир,онда и Случај редитеља Михајла Ал. Поповића,представља парадигму феномена „титоизма“ не само у филмској,него у уметности послератне Југославије уопште.

Осим што је био изврстан редитељ,Михајло Ал. Поповић се успешно окушао још и као писац ,и глумац.У свом филму Са вером у Бога,који је скоро пола века био у идеолошкој тамници -далеко од очију јавности – Поповић је,између два светска рата одиграо и улогу Распетога Христа, коју му је у послератном животу доделио Титов тоталитарни режим.

 

*

Треба поновити наизглед познату истину : мало је текстова о феномену титоизма, и  ако их има,у њима се превиђа трауматично искуство тотализма.

   „Берија,шеф Стаљинове полиције, био је 1953. године ухапшен и одмах „искључен“ из велике совјетске енциклопедије : претплатници су,као замену, добили чланак о Беринговом мореузу“, пише Ален Филкинкраут. „Орвел је – наставља даље исти аутор – дакле,видео тачно.Може му се ставити једна једина примедба :оптимизам његовог прорицања. У 1984. је био фиксиран тренутак када ће се тоталитарна моћ извршавати не само над бићима него и над историјом, и биће кадра да управља прошлошћу,то јест да јој мења ток, да исправља грешке, да из ње брише сметње – људе или догађаје. Од педесетих година, половина Европе је живела под режимом световног деспотизма.Традиционалном праву суверене моћи на живот и смрт тоталитарна моћ је додала нову повластицу: допуштала је или укидала,коме је хтела и кад је хтела, право да је постојао“.

   Зачетнику српске кинематографије режим Ј.Б. Тита укинуо је ПРАВО ДА ЈЕ ПОСТОЈАО,као уосталом и другим Србима:Николају Велимировићу, Слободану Јовановићу,Глигорију Божовићу…

ТИТОИЗАМ је,у свом генетском коду,у својој најдубљој и најприкривеној сржи,садржао ОКРУТНОСТ система који присваја у целости.Тај систем,изведен из руског тоталитаризма,само је наизглед имао мекшу шапу.

Друга,или како често кажу Титова Југославија (Титославија),грађена је на „социјалној ретардацији применом радикалних средстава пуког идеолошког , економског, културног, политичког, полицијског насиља“.

Стваран је -како пише Љ. Кљакић – савремени облик примитивног комунизма,„који је  појавни облик приватног власништва које хоће да се постави као позитивна заједница (Карл Маркс,Економско-филозофски рукописи из 1844,МЕД,ИИИ, стр. 236), који у складу са својом савременошћу властити историјски примитивизам заодева у костиме,симболе и испражњене идеје саме револуције и самоуправљања те их,у свом крабуљном плесу користи као легитимацију нелегитимности своје праве природе.Историјски,појава је сасвим позната.Покушаји да се историја дословце репризира по програму своје идеологизоване матрице нигде у историји нису завршавали него као фарса“ ( ч.Књижевност,бр. 12,1984, стр.2288).

У таквом режиму, у првом плану су били мутанти, корисни уметници и јавни и културни радници.Књижевне и друге јавне трибине биле су строго контролисане,надзираване. У издавачким и другим дистрибутерским кућама столовали су мутанти настали у комитетским лабораторијама . Библиотеке су затрпаване гомилом сабраних дела и томова револуционара.Најчудовишнијом вегетацијом коју је обилато хранило фантастично Ђубриште историје.

Уредник Библиотеке драмских уметности учинио је добру ствар објављујући изврстан сценарио Александра Петровића Скупљачи перја. Код нас се сценарији ретко,или никако не објављују.

Реч је о аутору више дарова,редитељу чије филмске творевине нису биле подређене захтевима дневне политике. Реч је о аутору богатог искуства и опуса, – уметнику који је прошао сва „брушења“ свога дара.

Петровић се упуштао, не једном, у својој каријери, у најделикатнији и најризичнији подухват за једног филмског уметника -у екранизацију књижевних дела, потврђујући се као велики мајстор свога посла.

„Остаће сигурно забележено у аналима филма да је Александар Петровић показао да за њега у сложеном и заметном послу екранизације књижевних дела – како пише Н. Милошевић – не представља никакву препреку национална боја литературе коју је за свој уметнички предложак бирао.Не само што је Петровић преточио у филмски језик Булгаковљев класични роман, него је на уметнички начин, управо узоран, начин успео да уобличи филм по делу једног немачког писца какав је Хајнрих Бел за који је добио једно од најзначајнијих званичних немачких признања. / За подухват коришћења књижевних творевина са изразито великом дистанцом од литерарног предлошка карактеристичан је Петровићев филм Биће скоро пропаст света. Варирајући тему Нечистих сила , Петровић се својим сценаријем веома удаљио од романа Достојевског, истовремено се ближећи самој суштини идеолошкополитичке поруке дела о коме је реч. Биће скоро пропаст света заправо је филмским језиком исказана радикална критика  комунистичке идеологије и психологије, прилагођена оптици модерних времена „(исто,стр.10).

Мајстор и Маргарита и Биће скоро пропаст света нашли су се на удару репресивне машинерије Титових јуришника.

Радослав Лазић је учинио добру ствар за нашу културу, учинивши доступним филмски сценарио Скупљачи перја.Тај сценарио је „лишен патетике и сентименталности двају искушења која се иначе не могу лако избећи када је реч о једној фолклорној теми као што је ова за коју се  у овом случају аутор определио. Вештина сценаристичког обликовања Петровићевог долази до израза и у разбијању локалних етничких оквира, такорећи изворно датих у једној повести из циганског живота“ (Н. Милошевић). Петровић је у „то локално ткање“, у „мотив љубавне драме са локалном бојом“, „уткао и једну особену метафизичку димензију“.

Оба филма, Поповићев Са вером у Бога и  Петровићеви Скупљачи перја, представљају значајне датуме и врхове српске кинематографије.Објављивање поменутих књига,као и напор приређивача, писаца и уредника,не треба да буде заборављен.

Филм Са вером у Бога почиње са свитањем, буђењем природе и зрацима светлости ; Скупљачи перја  са хиљадама гусака које  гачући оглашавају –     како би песник Срба Игњатовић рекао – ВАРВАРЕ И БАРБАРЕ,одозго, одоздо,/ споља, изнутра, и ,истовремено, исконску поезију, која  криком спасена / бесциљно постоји.

   Постоји тврдоглава и постојанија од јуриша на слаба врата и пролазних, дуговечних тиранија,и фијока,у које је била затворена, да би се угушила.Не!*

¾¾

*

_________ Овај осврт је настао поодавно поводом књига: Михајло Ал. Поповић : С вером у Бога, Југословенска кинотека , Београд, 1991, Едиција Српски филм 001, 104 стр. (Приредили :Слободан Шијан,Динко Туцаковић) ; и Александар Петровић :Скупљачи перја, Прометеј – Југословенска кинотека, Нови Сад -Београд, 1993, 151 стр. – Пошто нису хтели да га објаве  ни тзв. пријатељи , он се овде објављује први пут.  (То јест у „Аламанху за живу традицију, књижевност и алхемију“, Београд 1/ 1998.

Slika

МАГИЈА ПОПУЛИЗМА- РОКО И ЊЕГОВА БРАЋА

Oznake

Ранко Јаковљевић

МАГИЈА ПОПУЛИЗМА- РОКО И ЊЕГОВА БРАЋА

Слободан Ћирковић Роко у филму Душана Макавејева

Период живљења у ери Јосипа Броза многи и данас виде као “добра стара времена“, када је нада у бољитак поспешивана и растом друштвеног и личног стандарда, солидним образовним системом, подношљивим редом у функционисању власти. Да све није било “тако бело“, сведоче међутим обиља ситуација дискриминације неистомишљеника режима, искоришћавање идеје једнакости за тиранију просечности, сервилности, искључивости. Међу снагама укљученим у пропагирање успешности таквог “социјализма са људским ликом“ нашли су се чак и хипнотизери, у чијим је редовима маркантна фигура био тимочке горе лист “екстрасенз“ Слободан Ћирковића “Роко“, уз њега братија која се одазивала на имена “Свенгали“, Станка Магдића “Станели“, инг. Момчила Тодорвића “Моша“… Према једном извештају из 1958, Ћирковићев програм из области сугестије и хипнозе, извођен по препоруци Министарства просвете, оставио је добар утисак на масе и власт- “С обзиром на његова излагања која су заснована на науци и идејности, успева оваквим програмима да утиче на сузбијање назадних схватања и сујеверја, и треба му излазити у сусрет при организацији оваквих приредби. Смрт фашизму- слобода народу“. Страначки прваци поготово су велике наде полагали у Роково “мускулатурно читање и одређивање црта карактера анализом рукописа“. Народу је нуђен инстант преображај у образоване, чисте и добре субјекте самоуправног одлучивања. А хипноза је, како су тврдили њени заговорници, знатно скраћивала пут до “обећане земље“: “Доба у коме живимо /1969.г./ добија све убрзанији темпо. После радног времена једва стижемо да прелистамо новине, јер нас очекују послови код куће, посете пријатељима или одлазак у биоскоп. Све ређе читамо књиге а ванредно студирање представља изузетно велики напор. Једино време које нам остаје, сасвим слободно, је док траје сан. Управо- и тада се може учити. И то не са напором, који би изазвао ујутру већи замор него када смо легли“ . На трагу пропаганде о “учењу у сну“ су и савремене рекламе “Шта чекаш, упиши менаџмент и- пали!“. Једна успешна хипнотизерска представа у дому културе или великој кафани садржала је опробани филмски сценарио, сличан Невиности без заштите предратног акробате Драгољуба Алексића или, знатно касније, Дечаку из Јунковаца. Познати хипнотизер излази пред публику у великој дворани. Али, док он још није ни почео свој програм /успео је тек да се представи и поздрави са публиком/, на бину излазе два милиционера извињавајући се аудиторијуму што представу морају прекинути и хипнотизера лишити слободе јер нема дозволу за јавни наступ. Док хипнотизер узалудно протестује, они успевају да га савладају, закопчавајући га у велику врећу која се нашла на бини. У том се момемнту дешава изненађење: у салу с предње стране улази човек и опали из пиштоља. Сви се окрећу ка њему. Био је то главом и брадом онај хипнотизер са бине. Милиционери приступају отварању вреће и из ње излази лепа, млада, витка девојка у бикинију. Популарне представе шириле су уверење да у новом друштву постоји универзални еликсир безрезервног деловања на вољу других људи, иако погубан по истину. Ево рекламе за то: “Нисте алкохоличар, али волите да попијете по коју пред ручак или у друштву. Волите добру капљицу. Није то увек лако наћи пошто у нашим угоститељским радњама можете бити послужени са свакојаким пићем. Ето, тешкоћа! Али, под хипнозом и то је лако с пар усмених сугестија хипнотизера, уживаћете у најбољем француском коњаку ‘курвоазије’ или шампањцу по жељи!“. Следећа понуда је екстаза са прворазредном старлетом. И тако, до комунизма, уз помоћ хипнозе на научној бази. Нерешиву енигму је изгледа задавало буђење и враћање у сиву свакодневицу. На појаву хибернације под хипнозом, алузијом на синематичко завођење публике, указао је још 1965. Душан Макавејев филмом “Човек није тица“ где у увертири глумећи себе Слободан Ћирковић Роко држи слово “О негативностима у љубавном животу“. Туробни апсект дилеме “шта ако се не пробудим“ после сеансе осликао је Миленко Пајић: “Хипнотизер Роко одржао је назборавно вече магије. Тај високи господин са јарећом брадицом и природним црним очима усађеним на врх чела, хинотисао је све присутне и натерао их час да кокодачу, час да лају. Гаврила је претворио у магарца и нагнао га да лупа копитима о под и да њаче. Али, то није било обично њакање него урлање и запомагање које је на лазинским сокацима потрајало десетак дана. Веселог Гаврила нису никако успевали да поврате, да га размагнетишу и размађијају. Понашао се као прави магарац, њиштао је, пасао траву, ритао се, а за фабрику за ливење железа није хтео ни да чује. Роко хипнотизер се уљудно извинио… Уредно је вратио Гаврилу два динара, колико је коштала његова улазница, а остатак новца однео је са собом…“ .

Данас, много година касније, ситуација се утолико променила што се хипнотизери позивају на Бога, а жељена стварност се чини теже приступачном него раније. “Падање ничице“ као симбол тоталног потчињавања владару, импортовано из азијатских деспотија, и “каденце црквеног појања са хипнотичким дејством“ условљени су “урођеном неспособношћу“ и “краљевића и просјака“ да се изађе на крај са изазовима времена мимо наметнуте улоге поданика- биљке: багателна цена опстанка.