Novo otkriće stvarnosti i savremena srpska proza

(odlomak iz istoimenog članka)

(….)

Ne želim da vršim rekapitulaciju svih događaja koji su poslednjih godina zapljusnuli prljavom vodom naš nekadašnji bastion socijalističke sreće, bratstva i jedinstva i neponovljivog osećanja besmrtnosti koje paradoksalno proizvodi svaki dobro opremljeni logor: tumaranje između žica u relativnoj sitosti naposletku u vama izaziva osećaj da spoljni svet i ne postoji i da ćete i sami večno trajati budući da ste imali sreću da ne završite u nekoj od peći koncentracionih logora ili da se ne smrznete negde u Sibiru. Molim da mi oprostite što se služim jednom, čini se, sasvim potrošenom metaforom kao što je logor, ali ovo osećanje logorske besmrtnosti kod nas je i dalje prisutno, na žalost. Iz ovog osećanja rađa se osećanje bezgranične odanosti prema upravi logora, a ljubav prema komandantu logora vam zamenjuje sve ostale ljubavi. Rasturanje jednog ovakvog, humanog logora, bez obzira da li je obavljeno iz topovske kanonade i snajperske hice ili je rešeno prostim otvaranjem logorskih kapija (lično mislim da je kod nas bilo mogućno drugo rešenje ali su komandanti logora shvatili da bi se u tom slučaju pomešali sa logorašima i od njihovih privilegija ne bi ostalo ništa) uvek ostavlja kao posledicu izbezumljeni živalj koji u velikoj većini pokušava da se na svaki način ponovo domogne logorskog utočišta i zatvori za sobom kapije.

To je danas naš bazični položaj; odbijamo iskustvo slobode koja je do skora bila u isključivom vlasništvu disidenata i koji su, na sličan način, izgubljeni, jer im nije više jasna njihova lična pozicija u odnosu na novog, eventualnog protivnika, a ni sloboda sama.

Dileme kako živeti u svetu bez boga, kako živeti sa naukom i tehnologijom koje su podignute na pijedestal boga, i konačno kako živeti u svetu bez boga s rastućim strahom od božanske nauke i tehnologije, nisu i naše dileme, još uvek. Naši bogovi su još živi, i hrišćanski i komunsitički, a od boga nauke i tehnologije smo zasad dovoljno dalekoda bismo spoznali strah. Ako se civilizovani deo sveta suočava sa ovakvom vrstom problematike, mi se tek moramo učiti metodi suočavanja sa stvarnošću, mišljenju van dogmatskih okvira. Provizorno skidanje ideoloških, socijalističkih tapeta, njihova brza zamena nacionalističkim draperijama, a da se ništa suštinski nije promenilo u svesti ljudi, dovelo je do fenomena jedenja vremena i arčenja duhovne i biološke energije čitavih generacija. Taj uništavajući proces i dalje traje, bez izgleda da se uskoro završi. Do novog otkrića stvarnosti još uvek nigde nije došlo, pa ni u književnosti, ono je izgleda van domašaja generacija koje su direktni potomci Dobrice Ćosića i čudovišne mešavine soc. i nad. realizma. No malo novoga što se stvara, pogledajući i ugledajući se na savremene, svetske književne tokove, uglavnom je skorojevićsko, imitatorsko i raspoređuje se po sličnoj hijerarhijskoj lestvici kao ono dojučerašnje, a do toga nije ni svesno. Postmoderna se danas brani na isti način na koji je branjen socrealizam.

Produkcija, prošlogodišnja, od sto romana, pokazuje samo različite vrste prikopčavanja na stare književne strukture, formirane još osamdesetih godina. Istovremeno, svi autori kao da se obraćaju različitim strukturama društvene/književne moći, onako kako su se one, bar prividno, raslojile u opštem metežu postkomunističkog kolapsa. Kao da su svi pisani sa tezom: odbraniti književnu grupaciju kojoj pripadam – nac. folklornu, postmodernu, hinjeno građansku itd. – odbraniti je pisanjem literature koja ima gotovo manifestni karakter i čija se poetika uklapa u prethodno postavljene književno-teorijske ili dnevno-političke zahteve.

Ovde ću napraviti digresiju u vidu pomalo patetično intoniranog pitanja: čemu onda literatura? Ako nema katarzično svojstvo, ako se u trenutku nastajanja pretvara u teorijski ili politički diskurs, ako nastaje rukovođena teorijskim diskursom (što je san nekih kritičara), ako se pretvara u ropotarnicu potrošenih ideja iz prošlosti ili složenih znanja, Ekoovu „jednu knjigu“, ako sa ukidanjem Erosa ukida kreacija sama?

U ovom trenutku ja ne vidim pojavu koja će provaliti kritičarske zabrane jedne ili druge provinijencije, one dobro zacementirane i pod pravim uglom popločane u sterilnim univerzitetskim odajama, ili one beslovesne, impresionističko-dnevno-politički nastrojene kulturtregerske, koji nacionalno (do juče ideološko) izjednačuju sa književno vrednim. Danas se pišu knjige za kritičare, za određene grupacije, za određene nagrade, nema knjiga koje su morale biti napisane. Naš kolega Ratko Adamović izjavio je nedavno ljutito: „Do sada sam uvažavao kritičare i pisao poštujući sve njihove zahteve…. sad više neću.“ Komičnost ove izjave otkriva svu paradoksalnost našeg savremenog književnog trenutka. Nalazimo se u situaciji kad treba stvoriti, za manje od pola decenije do kraja veka, i Tropola i Džojsa, i prikačiti im Eka i, eventualno, Pinčona – da se zadržim samo na primerima iz anglo-saksonske književnosti. Tradicija se u nas stvara paralelno sa postmodernom. Pišu pisci koji dolaze iz prostora sporog civilizacijskog hoda i neispričane istorije, nastavljajući Domanovića i Matavulja, pišu pisci, čaršijski govoreći, Mike Pantića, Vase Pavkovića i Jerkova, tzv. postmodernisti i pišu se kvazi  istorijski romani građanske orijentacije čiji je zadatak obično podržavanje, češće uveličavanje, nacionalnog ponosa koje se pokatkad, bogami, završava i u čistom krivotvorenju istorije. Sve u svemu, za našu književnost još važe reči Isidore Sekulić izgovorene pedesetih godina, koje, istini za volju, veoma volim da citiram: „Šta roman, pa mi nemamo roman. ‘Nečista krv’ i tačka. Sve ostalo su hronike.“

(….)

Preuzeto iz najnovije knjige Ljiljana Đurđić: NEK SVET CRKNE: Eseji, Požarevac, Edicija Braničevo, 2012 (Biblioteka AB OVO, knj. 21). – 185 str.; 21 cm. str.: 142-145

ЛеЗ 0003112  

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s