Дијалог са мртвим песницима

(одломци)

****
Дијалог неколико песника прошлих времена са песником
ПЕСАМА ИЗ РОМАНА, као и сам дијалог мртвих са Лукићем,
схватам као дијалог песника са самим собом, са својим двојником. Није лако
допрети до себе самога; допрети у таме сржи вида Апсолута који се зове
песник – “уклети” песник… Склопити уговор са собом ради себе, за себе,
јаства, за ЈА. Склопити уговор ЈА -ЈА. “Истина је једна”. Избрисати границе
између сна и јаве, ирационалног и свесног. Променити код Апсолута.
Поноћ. Песник је сам. Мансарда…Компјутер… Поноћ је време
духова, привиђења. Песник је сањив. Песник чита стихове из “Горског
вијенца” и не зна да ли су његови. Чашицом домаће разблажује гнев и храбри
мисао. Да ли он, Мирослав Лукић, то сам себи говори:
“Ја сам више у царству духовах,
Иако ми јошт тијело душу
задржаје и крије у себи
као пламен пештера”.
Дух Хамлетовог оца… Фауст… Маестро и Маргарита… дух
вампира и вештица… привиђења из света североисточне Србије.
Дух и духови… Стари и нови. Ко у стара добра лета, опседа дух
нашег поета. Срце му гневом људи пуне, у њему су трансцедентне буне.
Већ приказа, причина, привиђење, опсена, утваре поета. У полусну
пијаном има виђење, гледање.
Ту су Његош и његови ликови. Хамлет из ранијих доба, мртвих
песника свет… Пушкин, Евгеније – његов син сплина, Бодлер, ДИС.
Они, или унутрашње виђење. Рећиће га себи и, и, коме?! Његова
дела су ту и ликови његових књига.
И песник апокалипсе демонског броја осети древни дух – душу, да је
“стварност духовна” и материја та моја (илузија). Из таме вруље стварности
види духове песника и њихових ликова.
Ослободи се илузије. Утопи се у дух. Песници чистог духа. Чисте
поезије. Упадао је песник у снохватицама, у плетисанкама у небиће; у
ТИШИНУ коју опева у тами белине.
Песник је упао у срж сржи материјалног. Можда је упао у атомску
душу, у бесконачност простора и времена? У јединственост простора, и
прошлости, садашњости и будућности – и виде Његошев дух – душу,
Бодлеров… Бесмртно васкрснуће.
Наставак апокалипсе песника Лукића се одвијао…Духови предака…
Поетских предака. Екстаза, пророштво га је обузело. Пробијао је његов дух
људски универзум и прелазио у Нељудски универзум, где је видео божанске
песнике – Истине. Дух – приказа сапатника стиха… Сеновити сада су ту око
њега, над њим, поред њега, испред њега… Без доле и горе, без сада и пре.
Можда је у песнику Лукићу био Таласон, дух из његовог завичаја?

(…)

Призор Авет Бодлера

Авет Бодлера : “ Кад врховних сила одлука се збуде
те се Пјесник роди у чемерну свијету
– – – – – – – – – – – – – – – – – – – –
ипак, док невидљив анђео га штити,
несретно дијете зраке сунца пије
– – – – – – – – – – – – – – – – – – – –
С вјетром игра се и с облацима прича,
опојен, са пјесмом крижним путем ходи
– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –
Благословљен, Боже, што нам патњу дијелиш
за Пјесника, знам да једно мјесто имаш
у пресретну кругу својих серафима
– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –
Знам бол тек је права племенитост коју
не сатире моћ земаљска ни паклена,
за мистичну круну потребно је моју
да задивим свемир и сва времена”
Друго ЈА: ”( Бела помана)
Изађите на светлост сви покојни – умрли без свеће!
Изађите, као што Сунце излази!
На брегове, на падине, на обале, на спрудове.
Доста сте лутали по мраку не сналазећи се.
Изађите на светлост!
Приђите белуцима, белој трпези, белим застиркама, белим
пешкирима, белим корпама, белим јајима, белим лебовима, белим свећама,
белом пламену…
Наједите се белог, напијте се белог, огрејте се на светлости!”
Авет Бодлера : “Сети се Албатроса.
Природа је онај храм где из стубова живих
покаткад понека нејасна реч излеће;
човек се туда по шумама симбола креће.”
Друго ЈА:” Не љубав, не страст, као да јој говораше лакоћа са
којом је савладавала бескрајан простор.
Не небо : све док људи не одеру небо као кожу са животиње, све
док лажног бога за њим не открију, све дотле неће бити краја злу и
невољи!…
Већ – дух. Дух може да се одрекне онога што је пред њим, да се
одрекне онога што је за њим, да се одрекне онога што је између, кад хрли
на другу обалу постојања. Ако је дух потпуно слободан, душа више неће
упасти у рођење и заробљеност.
Онај ко се приближава потпуности духа, ко не дршће, у кога
више нема жеђи и нема греха, он је сломио све бодље и несавршенство
живота пролазног…”
Авет Бодлера : “ Сети се болесне музе, сети се продане музе.”
Друго ЈА:”Највећа срећа коју смртник може замислити јест
женидба по којој се сједињују два срца у љубави. Али има једна још већа
срећа : то је сједињење с истином.
Смрт раздвоји мужа и жену, али неће наудити онога ко се венчао
са истином…
Свет је највероватније саздан од крви и измета богова, а Кућу
светих ратова је сазидао Господ уз помоћ анђела и неких праведних душа
вере јаке, сакривши је ко непознату планинску биљку чудотворна дејства
од живих људи, да би је откриле душе преминулих , скривену као птичје
гнездо у стени, међу хрпом камења, у обручу бусења, или у различитости
неизмерног простора, у барама и језерима, где није мање блистава од
расцветаног локвања у загрљају корова…”


Авет Бодлера : “ Човјече, тко је дно ти бездна дирно грозна,
о, море, скривена богатства тко ти позна?
Ви тајну чуват сте љубоморни и сретни”.
Друго ЈА:”Једна је стаза, без краја, којом хрли душа .
Једна је Кућа светих ратова, иако је називају разним именима.
Од земље потиче дах и крв, одакле потиче Душа?”
Авет Бодлера : “Сети се Лепоте “
Друго ЈА:”Први човек, Адам, постао је и први покојник, први
мртвац. Као првом у Кући светих ратова није му запала и круна тога
света. Круна је запала оном што беше у почетку, а то је Дух.
Онај радосни дух што рече : „Хајде да начиним светове из себе
сама!“
Јер дух пожеле да буде многострук и стога се задуби у себе
свемишљу и снагом те свемисли он створи све видљиво и невидљиво. И у
све што је створио, дух у то уђе, и ушавши у то, он поста оно што јест
(тамо – на Земљи) и оно што се чини да јесте ( овде – у Кући светих
ратова), и оно што се чини да није (у највишим сферама – где влада
Младост без старости и живот без смрти).
Дух поста оно што је зацртано и оно што нема црте; он поста оно
што има облик и оно што је безоблично ; и поста знање и поста незнање, и
поста истина и поста лаж. “
Авет Бодлера :” Благо срце, што би да црну празнину свлада,
упија сјај прошлости који се још пенуша!”
Друго ЈА:”Предрасуде су затравиле свет, историју.
Пси у ладовини, загледани у псећу звезду,
искренији су од девојака које су своја права
осећања скрила. …”
Авет Бодлера :” Црви, глува, слепа, црна пратњо грозна,
ево вам мртваца слободна, радосна;
филозофи раскалашни из трулежи
– – – – – – – – – – – – – – – – – – –
А мени је душа напукла…
– – – – – – – – – – – – – – – – – – –
– И погреби дуги, без музике, споро
крећу мојом душом; побеђена Нада
плаче, док страх свиреп и деспотски скоро
у теме ми црн свој барјак забада
– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – — –
И вријеме ме гута, док тренуци лијењи
падају као снијег преко мртвог града”
– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –
Слепци
Пролазе тако кроз црну ноћ без наде
што је сестра вечној тишини.
– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –
Небо се полако затвара ко двери,
а човек нестрпљив узме облик звери”
Друго ЈА : “А ви, Духови, што доносите загонетне снове и
привиђења (крв, убиства, масакре; ратнике на гранама високих топола и
голубове гриваше, рајске вртове…), ливаде, крила авиона сломљена,
рибњаке пуне лиснатих рибица, лепе младе жене, и жене у позним
годинама – бркате (иако не старије од педесет и четири лета), сусрет
поклисара на границама међа старога имања, старога гробља, поседа
закоровљеног, узбуне око и испред гарнизона, окршај краљева и окршај
краљица – хоћете ли нам се опет јавити и рећи једноставнијим речима
патријархалних пророка одгонетку снова ужасних?
Нису то експлозије из каменолома, јер одјекују из даљине. Из
равнице далеке и широке као ишчезло море. Јер и мора ишчезавају, зелена
, узбуркана и дубока. Нестају насеља читава, гробља лете у ваздух,
испаравају у висину као ишчезла мора. Долине су гробнице, празнина је
гробница. Овде је гробница, а испод ове гробнице има још осамдесет и кусур
гробница. Знају археолози и палеонтолози о чему говорим. Знају пророци
и они што бдију.
Бдење већ траје сто година: 1899 – 1999.
Нико не види да долазе по месечини : пророк Матија, који је
постао анђео, као и његов стриц Милош : јер лежу рано, као кокошке.
Долазе да објасне оно што су већ једном рекли о новом народу што
ускрсава као зелена трава на нашим ливадама.
И наша лудост, жудња да победимо читав свет, иако је мудрије
било послушати месечаре (неписмене креманске пророке) и победити
себе, јер се на измаку миленијума та победа само узима у обзир.
Толики гледају у звезде и нико не види. Пустош : огромну и сиву
као море. Лудило ; идолопоклонство; оно што је многима дошло главе.
Пустош сеје лудак, што ће завршити као и сви блиски му; проклетство
и пустош бризгају са неба као јесењи пљускови без престанка. Пустош
се цери из пукотина : геометрија паучине сребрна казује, као и колона
мрава, да пуст је и мртав дом, и да су укућани пали у неописиву
летаргију. Неки се руше и обузима их дрхтавица, у којој бунцају, из које
их може повратити писак гајди и виолина – не звук сирена за ваздушну
узбуну, и ви, Духови!…”

 Миодраг МРКИЋ

ЛеЗ 0003108     

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s