Закључне варијације / Миодраг Мркић

Сва блаженства Вечности, Празнине, Тишине, Есенције, Апсолута,
Ништа, Ништавила, Небића… Дао би, изгледа песник Лукић пре свих нас, за
тренутке негде у пустим пустарама Земље уз звуке музике. То је људско.
Ништавило, Празнина, Тишина, Апсолут… је туђе… Самоодбрана, варка…
Песник се брани песмама, па и апокалипсом. Тако потребна одбрана. Можда
материјализација омета мистички доживљај Празнине, Тишине… Тамно –
плава свитања можда могу донекле приближити, материјализовати,
подметнути реалитет мистичне Празнине, Тишине, Ништавила… Можда баш
она свитања, она природа североисточне Србије коју опева песник?
Треба рећи да при пуној свести (ако се тако уопште може рећи, када
су у питању ноуменони, трансцеденција) говорим, мада знам, да нема
апсолутне синонимије, а поготову када су у питању “синоними” : Биће,
Не(биће), Празнина, Апсолут, Есенција, Ништавило… Па и Лукићева
Тишина. Још да кажем да је по некој дефиницији језик науке језик бесконачне
синонимије.
Упркос свему томе, итекако сам самоуверено говорио о мистици у
делима Мирослава Лукића, а поготову у његовој лирици. Можда због
агностицизма, а можда, пре свега, због тога што све то и постоји, бар по неким
мистикама – “именовати значи спознати”. Кад говорим о Лукићевој мистици,
онда , пре свега, истичем да он хоће да допре до суштине ствари ван
самобитка и тубитка, а скоро и не тумачим то како он види и именује то што
се зове Апсолут, Небиће, Празнина, Ништа, Ништавило, Есенција, “Ничег”,
да “није”, не(постојеће), надсуштаствено, једно с оне стране бића, ноћ,
безимено, свемогућност, Пунина… Ко зна све како се зове Апсолут, Небиће?!
Ја у мојим радовима, па и у овом о Лукићевим ПЕСМАМА ИЗ РОМАНА,
најчешће употребљавам Не(биће), из простог разлога да би било јасно у
односу на самобитак и тубитак.

Песник Мирослав Лукић, нарочито у својој апокалипси, употребљава
као еквивалент, синоним, свим тим појмовима, Тишину. Која је приближна
значењу ових појмова. О значењу овог појма говоре философи и мистичари.
Песник лирских слика у некој мери пејсаже метафизике, Не(бића)…
слика више у духу лирске мистике. Слути да кажем садржај Не(битка),
Есенције; али у његовом првом плану је – егзистенција, манифестација,
појавност, феноменалност, форма Не(бића) у конкретном самобитку и
тубитку (са општим импликацијама, па и експликацијама).
Постоји у ПЕСМАМА ИЗ РОМАНА више различитих
мотива, тема: еротски, љубавни, описни, елегични, социјални… сви
су они, мање или више значајни. Мене су, посебно, као есјисту –
критичара изазвали, доминантни мотив – манифест програмски, и
мотив мистике. Нема песме у којој није присутан манифест –
мотив, програмски. Скоро се свака песма може третирати као
манифест (програмска) песма.
Други по посебности, атрактивности, бар тако мислим, је мотив
мистике у ПЕСМАМА ИЗ РОМАНА. Као и остали мотиви – теме, и
мотив мистике је у функцији манифест – програмског – главног мотива. Али,
по провокативности, за читаоца, ништа мање није значајан од програмског.
Бар за читаоца моје врсте, мојих интересовања. И, управо, зато сам
странице и странице ове књиге посветио том мотиву.
У општем погледу на ПЕСМЕ ИЗ РОМАНА видим три теме:
самобитак, тубитак и Не(битак).


Ретко јединство та три обухвата у ширини и дубини постоји у овој
књизи лирике. Постоји извесна, да кажем, мотивисана равнотежа тих мотива
у мотивацијском систему манифест – програма песничког, програма у којем
значајно место заузима мистичност. Све је то у неком жаришту теоријске,
поетичке драме која досеже до неког протеста не само против себе,
друштвеног бића, него и против Не(бића).
Споредне мане. Овде ћу рећи нешто о присутним, али скоро
занемарљивим манама књиге ПЕСМЕ ИЗ РОМАНА.Понека књишкост,
понека тривијалност. Дискурс који гуши “блажено стање” лирске песме; гуши
наговештај и нијансу. Понеке противуречности (недијалектичке) које
нарушвају мотивацијски систем. Поред понеке артистичке неуглађености и
ритмичких неравнина постоје и неки делови који се могу третирати као неки
лирски мелизми.
Морамо имати на уму, и као неко оправдање за ове спорадичне мане,
то што су ове песме, у неком смислу, “ишчупане” из мотивацијског контекста
књига “Ујкин дом”, “Дневник за Сенковића”, “Вашари Хипербореје”,
“Влашка гозба”, и “Мистерија Сахарин”. Упркос томе, ове песме
изражавају јединство духа – душе песника Лукића кроз деценије његовог
писања (три деценије). То сам показивао тумачећи манифест и мистичне
мотиве у Лукићевим појединим песама. Тумачећи посебно мотиве мистике као
нарочитог дела програма песника у свим песмама ове књиге. Затим, тумачећи
упадљиве мотиве реалне метафизике: бог, ђаво, анђео, зло – добро… И на
крају, тумачећи уопштено, сферу мистике у ПЕСМАМА ИЗ РОМАНА.
Мало пажљивији читалац приметиће да сам у овом раду ишао од
праксе (песничка пракса) ка теорији. Од песничке праксе ка општијим темама.
И на крају, до најопштијих,најапстрактнијих. Значи, градација у
апстрактности; стилска градација, од ширег (овде су песме најшире) ка ужем.
Или, у логичком смислу, ишао сам прогресивним мишљењем – свака
нова мисао произилази из претходне: песме – реална метафизика – метафизика
(мистика као врхунска апстракција).
Скинути омот Тишине, Не(бића)… У једној мери песнички
подухват Мирослава Лукића доживљавам као покушај да се скине омот
Празнине, Не(бића), Тишине… Да се скине, да се докучи, кроз непрозирност
промисли – куда иде човек? Старо и вечно питање. Апсолутна равнодушност
вечности, Празнине, Тишине…

Библиотека школска “Мика Петровић Алас”(у Београду, где иначе
годинама М. Лукић ради) има нешто од штимунга тајне собе. Алхемијског
духа, собе из које се управља светом. “Забачена”, на крају првог
спрата, ове тајанствене невелике просторије у које нисам хтео да завирим да
бих задржале за мене тајанственост, мистичност – нешто од божанског замка.
Књиге које објављује, и издаје Мирослав Лукић, имају неку визуелну арому
древних књига, књига које старо знање крију. Ликовност њихова побуђује осећање и
мисли на непознато, загонетно, тајанствено…
“Модерни дизајнери”, “технички уредници”, ко зна које би све мане
нашли Лукићевим књигама! Лукићеве књиге су нешто што се догађа; нешто
упркос реченом што се издваја од скупоценог шаренила у књижарским
излозима. Од књига бестселера, најчитанијих, књига године. Лукићеве књиге
зраче као да су старе књиге ретких књижевних издања.
И јесу.
Осећам се, као скупљач старих књига, колекционар, библиофил, иако
сам написао неке од тих књига (Аветињска метафизика, Сфера
последње мистике, Сенке будућности, Компаративни оглед…)
Чак и сам осећам нешто тајанствено, тајне скривеног рукописа…
Ролне рукописа… Папируси… Плочице… Као да сам скупљач из братства
занесеног књигом. Култни предмети. Сам себи изгледам далек и непознат на
фотографији. Име своје читам као да ми је однекле познато.
Немо тржиште прећутаних књига.
Скидам им омот, корице прећутаности, пустаре тишине срамног
доба.
Садашње књиге Лукићевих издања зраче прошлошћу, зраче тајнама,
можда за некога књиге које опасна знања крију.
Књиге осећања за Не(биће), Празнину, Есенцију, Тишину… У
рукама имам књиге Мобаровог института; књиге о Не(бићу), тубитку и
самобитку.
Држати у рукама без омота, без корица описе Не(бића).
Географија, историја, топографија Ништавила, Празнине.
Књигу посвећену историји Празнине, Ништа, апокалиптичној
Тишини.


Држати у рукама дневник “истраживања”, изучавања Не(бића),
будуће Тишине.
Осећам се као први, рани истраживач Апсолута, Тишине.
Илустровани цртежи Не(бића), Есенције…
Цртежи конфигурације Апсолута и његових безобалних обала.
Путовања и описи кроз Ништа, Пунину, Празнине, и празнину
Пунине… Кроз Пустињу апокалиптичне Тишине.
Књиге о времену које је претходило Бићу, Не(бићу), Тишини и
крају празнине у пустим пустарама празне Празнине и њене тишине.
Гледајмо оно што је пред нама после скидања заштитног омота,
корица Тишине. Скидајмо омот Ништавила. Поштујмо праксу да се омот
Не(бића) баца.
Олакшајмо себи пут у књигу небића, апокалиптичне Тишине. У
свемир, у либер мунди и либер витае.
Отварајмо књигу живота, иако је живот само безначајна
манифестација Не(бића). Бацимо бар омот, бар корице отворимо да би смо
наслутили Тишину!
Можда је само то главни смисао људског постојања? Посланства
загонетног?
Авај! књиго лишена симболике. Књиго лишена просторно временске
метафорике…
Информациона димензија… Али, коме?!
Како препознати књигу која излази из школе “Мике Аласа” у
милионима књига које се објављују и на Балкану и по свету?
Безсимболна књиго, прљава кћери манифестације Не(бића),
ТИШИНЕ окамењене, шта да радимо?!

 

ЛеЗ 0003107     

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s