„Капија прекопута“ и „Каталог осујећеног песника“

(одломци из огледа и тумачења)

КАПИЈА ПРЕКОПУТА. (Капија заборава). (….) Ова песма даје слику психологије стварања. Можда мирис Марсела Пруста, ако бисмо били злуради и тражили утицај (који ја иначе не признајем код креативаца , – и не само ја). “Тај мирис је отворио ново поље”. Не ради се само о чулу мириса, постоје и друга чула; постоје и нијансе са којима Лукић суверено оперише: “И ништа више? Титрај листова, сени”. Да, наставља Лукић: “Како отворити кутију заборава?” ; лаке, течне, женске риме, природне, али делују као арматура. Можда га и оне воде “у искуства неизрецива”? У преображење?

• Како отворити капију заборава?
• Јасноћу јаснију од зрачних снова?
• Оно чега одавно нема?Пустоловни
• свет вртова иза брава гвоздених?
• Помаже ли зумбул, мирис зумбула,
• шебој, калауз сећања, расковник?
• Иако иде лако, пут до “тог царства” :
• Кључ тог добро утврђеног царства,
• као да је бачен у најдубљи вир
• (у сујеверје).На дно језера пећинског
• (у неописив мир дугих поподнева).
• 1. 
     
• 1. Свеједно је шта је у том царству – жена, девојка, љубав… ; пут 

  песничког сазнања је, као што је дат у наведеним стиховима. Кажем свеједно што је загонетка кућа, птицолики дечак… Предмет сазнања није важан бар у овом тренутку. Овде истичемо поступак доласка до песничке истине.

• ПОСЛЕ КРАТКОГ ЛЕТЊЕГ ПЉУСКА. Песма која нема директних, експлицираних манифест мотива. И овде је тананост, дискретна хуманизација природе.
• ……
• 
• КАТАЛОГ ОСУЈЕЋЕНОГ ПЕСНИКА. Овај циклус, Каталог садржи следеће песме: Хамлет, Спрам пламена свеће и још десетак песама различите дужине, без наслова (астеронима). Датум настанка песма је различит. У сржи ствари прве песме (Хамлет) је мотив односа субјекат – објекат. Зна се, у крајњем, то је мистично – философски и религиозни мотив.  “Ти хоћеш да на маени свираш “ – Хамлетове речи, које Лукић распевава  лирски. Одговор даје песник Лукић на крају свог обрнутог сонета (3 плус 3, 4 плус 4) : “могу, можда, море, снови?” Дакле, старо питање мистичара: “да ли пијац пије воду или вода пијца?” Наравно, све ово се може односити и на реалцију песник – свет (друштво, власт…). Пре свега, у том поетичком смислу сам доживео Лукићевог “Хамлета”. Да – бити субјекат у Апсолуту… У васељени, па и шире… Отимати се са Богом, боговима, Бити… О, несрећни Лукићев Хамлете! Заиста, писцима су друштво (власт) само објекат, предмет, а режими пак мисле обрнуто, да су писци објекат. Вртлог трајања субјекта – објекта… Расхамлетити Хамлета Мирослава Лукића. Хамлета који људски, морално, етички рационализује универзум. Можда за рационализацију универзума треба бити ван њега? Субјективизирани део објекта (човек), да ли може апсолутно рационализовати васељену, па и шире? Хамлете…, ипак твоје сете…
• Спрам пламена свеће… Друга песма циклуса. Можда и љубавни циклус? Но, мене интересују превасходно манифест мотиви. Релација песник – свет; песник – креација; песник – његово ЈА (варијанте неколико ја).
• Програм, поетика експлицирана интересују ме, управо – то је тема ове књиге. И поред тога што узбуђује богатство детаља живота из 1993. и других година, ја се углавном задржавам на програмским и мистичним мотивима. Песник се самопреиспитује. Лирски тумачи себе. У његовој оптици је – ОН: “Нисам малопре видео своје лице”. Своје лице. Нарцис. Двојник. И: Није ми жао изгубљене самоће, већ самопоуздања.
• Самоћа и креација… Свет делује на стваралаштво, на песника: Лица људских је све мање – наличја све више.
• Схватам шта је поткопало моје самопоуздање.
• Песник траје у видовима животне праксе: “Чекати тајно…дрхтати од речи АКО… Чекати кога или шта?” И у свему: ……………………….Бојазни
• су то, тешке као презир;
• још мало, па ће шикнути
• из дубине, као гејзир.
• Бојазни су превремено преимућство
• сазнања, истине ……………..
• Живот, овакав каквог га описује у ПЕСМАМА ИЗ РОМАНА, волети или… :
• Волети живот, да, чак и онда
• када је обична отимачина!
• Не успон, велики су спуст
• минуле године……………….
• У свему томе, “Надмудрују се доктор Фауст / и Велики Зауст”.
• Песник је човек, а :
• Чекајући, човек сумњу разлистава.
• Скрштених руку, чекајући да прође
• човек пропусти најлепше тренутке,
• не само један семестар или полугође.
• Затим следи:
• Признанице. Рачуни. Празне батерије.
• Пенкала. Фломастери. Нацрти. Белешке.
• Књиге са божанским објавама. Бактерије.
• То је пртљаг оног, што стигао је довде пешке?
• Прашина : хиљаду година самоће!
• Празна ваза. Прегореле сијалице. Машине
• писаће. Скалпели. Кутије цигарета, празне.
• И клацкалице таштине
• на којима се већ годинама клацка.
• – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –  
• Овај лирски списак оживљава својим категоричким детаљима које уобличава моћна тачка (.). Можда тачка (.) премашује своју правописну улогу и добија смисао “свеукупности”, “непокретни покретач” следеће речи са
• тачком. Самоћа. “Клацкалица таштине”. Песник Лукић нам неда да заборавимо да је он, пре свега, мистични песник упркос овом лирском списку, натуралистичком попису. Ево, песник Лукић сада сумњичи Биће. Ја мислим
• да је Биће у философско – религиозно мистичном смислу, јер је написано
• првим великим словом: Као у сливнику, накупило се у Бићу много горчине, превида, устукнућа.
• Не(Биће) – сливник. Критика Не(Бића). Можда ја хоћу да видим ово биће (људско) као Не(Биће)? Но, овако како је написано у песми Биће је Битак.
• Испратих блиске пре три дана, изгубивши 
• на аутобуској станици идентитет.
• И кренух у Народну библиотеку, као бивши
• заточник. Поведоше ме у свет
• књиге голубице беле
• из једне кратке циганске бајке.
• Пратили су ме облаци, као цветови
• Христовог венца и очи моје Мајке.
• Од оних облака, јутрос, пре свитања,
• није остало ништа, ни од визије
• и неочекиваног откровења.
• Какав све сплет и мрежа доживљаја “диспаратних”, оних за које се може рећи, “све у свему”. Неочекивано очуђење. И религиозно, и мистично, и “пуке” чињенице, и социјално. Облаци – божанско, “визија”, – “откровење”.
• Јесте, ови стихови су написани 27. јуна 1993. године. Како у њима не препознати зачетке Лукићеве апокалипсе – Фатални ортодоксни Ускрс 1999. године? Пре шест година искре идеја о апокалипси; можда и
• индивидуалној и колективној, о чему сам већ говорио у есеју о Лукићевој апокалипси Фатални ортодоксни Ускрс 1999. године , у есеју Сфера последње мистике. Тада није остало ништа од “апокалипсе”:
• Осим неколико мучних питања и тескобе оплођене дрхтавицом која ништа не мења.
• Дом ме је дочекао као велика празна
• љуштура пужа. Влажно је дуж
• минулих дана. Сећање постаје казна;
• чак и кад увлачи рогове, као пуж…
• Да, та “мучна питања / и тескобе оплођене дрхтавицом / која ништа не мења”. Искре, жаришта апокалипсе, као што показујем, већ су у његовим песмама из романа које су писане и више година пре. То нам потврђује и мотив Тишине за који стално понављам да еволуира у тишину као синоним Не(бића), еквивалент Не(бића) у Лукићевој апокалипси… И не само “визија” , “откривање”, “облаци”, у Фаталном ортодоксном Ускрсу… но и многи грехови света, видови живота у лирици М. Лукића говоре о сазревању у дубинама духа – душе песника, о сазревању поеме Фатални ортодоксни Ускрс 1999. године. Песничка антиципација 1999. Јесте, песнички дух је јединствен. “Песници увек пишу једно исто дело”. Привид случаја, безакоње осећања, њихова краткоћа. А у суштини ствари је неко јединство самобитка песника, тубитка и небитка које обдарени песници као “колективна бића” доживљавају и у хронолошком, узрочно – последичном јединству времена и простора, и кретања, и информационе димензије. У том систему информационе димензије може се узети и први катрен из песме под насловом: “Библиотека” :
• Петак, субота, недеља, понедељак;
• ако не верујеш себи, не мари;
• не подцењуј Случај и порок.
• У уторак ће све да испари,
• Време у виду људских дана?! Веровати себи?! – Крупно философско, мистично и религиозно питање. И песничко питање, пре свега. У том “систему” поетском је Случај и порок. Већ се о случају зна. Случај и законитости. “Сигурност” и с т и и н е, и пролазности: “У уторак ће све да испари…” И у том мистично – философском, поетском систему креће се дух – душа песника Лукића. Задњи катрен исте песме гласи: и лукавстава, интрига, пакости.
• Тако сам слаб пред најездом ништавила.
• Отпутовао бих на исток, повољан је ветар.
• Да ме здрава памет није напустила…
• Песник је у сплету људске беде, али и под ударима Ништавила. Бежање од… “Здрава памет”. Већ сам више пута писао о томе да је Хегел осумњичио здрав разум, нешто као грађанску категорију, нешто као умовање нижег реда. И следеће строфе и стихови показују да је песник Лукић “колективно биће”, да у њему живе противуречности:
• Петак, субота, недеља, понедељак ;
• немоћ расте, подмукло као тумор.
• Негује је судбина, бесмисао, одлазак
• на село на годишњи одмор, умор…
• Бежање.Судбина. Богат је овај ненаметљиви лирски дневник. Испод ове песме – сонета, астеронима је датум: “ (2. јул 1993.)” Читамо:
• Знам због чега легох и
• пробудих се – тужан (забринут)…
• Не варају ме слутње (инстикт).
• Зна због чега је легао, а изгледа да не зна због чега се буди! Ту су “слутње (инстикт)”; ето, занемарујемо чињеницу да су то слике стања времена које ће довести до апокалипсе Лукићеве… Ја пратим само манифест мотиве, песников програм, песника као ствараоца. ……

Миодраг МРКИЋ

ЛеЗ 0003109