- Како отворити капију заборава?
- Јасноћу јаснију од зрачних снова?
- Оно чега одавно нема?Пустоловни
- свет вртова иза брава гвоздених?
- Помаже ли зумбул, мирис зумбула,
- шебој, калауз сећања, расковник?
- Иако иде лако, пут до “тог царства” :
- Кључ тог добро утврђеног царства,
- као да је бачен у најдубљи вир
- (у сујеверје).На дно језера пећинског
- (у неописив мир дугих поподнева).
-
-
- Свеједно је шта је у том царству – жена, девојка, љубав… ; пут
песничког сазнања је, као што је дат у наведеним стиховима. Кажем свеједно што је загонетка кућа, птицолики дечак… Предмет сазнања није важан бар у овом тренутку. Овде истичемо поступак доласка до песничке истине.
- ПОСЛЕ КРАТКОГ ЛЕТЊЕГ ПЉУСКА. Песма која нема директних, експлицираних манифест мотива. И овде је тананост, дискретна хуманизација природе.
- ……
- КАТАЛОГ ОСУЈЕЋЕНОГ ПЕСНИКА. Овај циклус, Каталог садржи следеће песме: Хамлет, Спрам пламена свеће и још десетак песама различите дужине, без наслова (астеронима). Датум настанка песма је различит. У сржи ствари прве песме (Хамлет) је мотив односа субјекат – објекат. Зна се, у крајњем, то је мистично – философски и религиозни мотив. “Ти хоћеш да на маени свираш “ – Хамлетове речи, које Лукић распевава лирски. Одговор даје песник Лукић на крају свог обрнутог сонета (3 плус 3, 4 плус 4) : “могу, можда, море, снови?” Дакле, старо питање мистичара: “да ли пијац пије воду или вода пијца?” Наравно, све ово се може односити и на реалцију песник – свет (друштво, власт…). Пре свега, у том поетичком смислу сам доживео Лукићевог “Хамлета”. Да – бити субјекат у Апсолуту… У васељени, па и шире… Отимати се са Богом, боговима, Бити… О, несрећни Лукићев Хамлете! Заиста, писцима су друштво (власт) само објекат, предмет, а режими пак мисле обрнуто, да су писци објекат. Вртлог трајања субјекта – објекта… Расхамлетити Хамлета Мирослава Лукића. Хамлета који људски, морално, етички рационализује универзум. Можда за рационализацију универзума треба бити ван њега? Субјективизирани део објекта (човек), да ли може апсолутно рационализовати васељену, па и шире? Хамлете…, ипак твоје сете…
- Спрам пламена свеће… Друга песма циклуса. Можда и љубавни циклус? Но, мене интересују превасходно манифест мотиви. Релација песник – свет; песник – креација; песник – његово ЈА (варијанте неколико ја).
- Програм, поетика експлицирана интересују ме, управо – то је тема ове књиге. И поред тога што узбуђује богатство детаља живота из 1993. и других година, ја се углавном задржавам на програмским и мистичним мотивима. Песник се самопреиспитује. Лирски тумачи себе. У његовој оптици је – ОН: “Нисам малопре видео своје лице”. Своје лице. Нарцис. Двојник. И: Није ми жао изгубљене самоће, већ самопоуздања.
- Самоћа и креација… Свет делује на стваралаштво, на песника: Лица људских је све мање – наличја све више.
- Схватам шта је поткопало моје самопоуздање.
- Песник траје у видовима животне праксе: “Чекати тајно…дрхтати од речи АКО… Чекати кога или шта?” И у свему: ……………………….Бојазни
- су то, тешке као презир;
- још мало, па ће шикнути
- из дубине, као гејзир.
- Бојазни су превремено преимућство
- сазнања, истине ……………..
- Живот, овакав каквог га описује у ПЕСМАМА ИЗ РОМАНА, волети или… :
- Волети живот, да, чак и онда
- када је обична отимачина!
- Не успон, велики су спуст
- минуле године……………….
- У свему томе, “Надмудрују се доктор Фауст / и Велики Зауст”.
- Песник је човек, а :
- Чекајући, човек сумњу разлистава.
- Скрштених руку, чекајући да прође
- човек пропусти најлепше тренутке,
- не само један семестар или полугође.
- Затим следи:
- Признанице. Рачуни. Празне батерије.
- Пенкала. Фломастери. Нацрти. Белешке.
- Књиге са божанским објавама. Бактерије.
- То је пртљаг оног, што стигао је довде пешке?
- Прашина : хиљаду година самоће!
- Празна ваза. Прегореле сијалице. Машине
- писаће. Скалпели. Кутије цигарета, празне.
- И клацкалице таштине
- на којима се већ годинама клацка.
- – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –
- Овај лирски списак оживљава својим категоричким детаљима које уобличава моћна тачка (.). Можда тачка (.) премашује своју правописну улогу и добија смисао “свеукупности”, “непокретни покретач” следеће речи са
- тачком. Самоћа. “Клацкалица таштине”. Песник Лукић нам неда да заборавимо да је он, пре свега, мистични песник упркос овом лирском списку, натуралистичком попису. Ево, песник Лукић сада сумњичи Биће. Ја мислим
- да је Биће у философско – религиозно мистичном смислу, јер је написано
- првим великим словом: Као у сливнику, накупило се у Бићу много горчине, превида, устукнућа.
- Не(Биће) – сливник. Критика Не(Бића). Можда ја хоћу да видим ово биће (људско) као Не(Биће)? Но, овако како је написано у песми Биће је Битак.
- Испратих блиске пре три дана, изгубивши
- на аутобуској станици идентитет.
- И кренух у Народну библиотеку, као бивши
- заточник. Поведоше ме у свет
- књиге голубице беле
- из једне кратке циганске бајке.
- Пратили су ме облаци, као цветови
- Христовог венца и очи моје Мајке.
- Од оних облака, јутрос, пре свитања,
- није остало ништа, ни од визије
- и неочекиваног откровења.
- Какав све сплет и мрежа доживљаја “диспаратних”, оних за које се може рећи, “све у свему”. Неочекивано очуђење. И религиозно, и мистично, и “пуке” чињенице, и социјално. Облаци – божанско, “визија”, – “откровење”.
- Јесте, ови стихови су написани 27. јуна 1993. године. Како у њима не препознати зачетке Лукићеве апокалипсе – Фатални ортодоксни Ускрс 1999. године? Пре шест година искре идеја о апокалипси; можда и
- индивидуалној и колективној, о чему сам већ говорио у есеју о Лукићевој апокалипси Фатални ортодоксни Ускрс 1999. године , у есеју Сфера последње мистике. Тада није остало ништа од “апокалипсе”:
- Осим неколико мучних питања и тескобе оплођене дрхтавицом која ништа не мења.
- Дом ме је дочекао као велика празна
- љуштура пужа. Влажно је дуж
- минулих дана. Сећање постаје казна;
- чак и кад увлачи рогове, као пуж…
- Да, та “мучна питања / и тескобе оплођене дрхтавицом / која ништа не мења”. Искре, жаришта апокалипсе, као што показујем, већ су у његовим песмама из романа које су писане и више година пре. То нам потврђује и мотив Тишине за који стално понављам да еволуира у тишину као синоним Не(бића), еквивалент Не(бића) у Лукићевој апокалипси… И не само “визија” , “откривање”, “облаци”, у Фаталном ортодоксном Ускрсу… но и многи грехови света, видови живота у лирици М. Лукића говоре о сазревању у дубинама духа – душе песника, о сазревању поеме Фатални ортодоксни Ускрс 1999. године. Песничка антиципација 1999. Јесте, песнички дух је јединствен. “Песници увек пишу једно исто дело”. Привид случаја, безакоње осећања, њихова краткоћа. А у суштини ствари је неко јединство самобитка песника, тубитка и небитка које обдарени песници као “колективна бића” доживљавају и у хронолошком, узрочно – последичном јединству времена и простора, и кретања, и информационе димензије. У том систему информационе димензије може се узети и први катрен из песме под насловом: “Библиотека” :
- Петак, субота, недеља, понедељак;
- ако не верујеш себи, не мари;
- не подцењуј Случај и порок.
- У уторак ће све да испари,
- Време у виду људских дана?! Веровати себи?! – Крупно философско, мистично и религиозно питање. И песничко питање, пре свега. У том “систему” поетском је Случај и порок. Већ се о случају зна. Случај и законитости. “Сигурност” и с т и и н е, и пролазности: “У уторак ће све да испари…” И у том мистично – философском, поетском систему креће се дух – душа песника Лукића. Задњи катрен исте песме гласи: и лукавстава, интрига, пакости.
- Тако сам слаб пред најездом ништавила.
- Отпутовао бих на исток, повољан је ветар.
- Да ме здрава памет није напустила…
- Песник је у сплету људске беде, али и под ударима Ништавила. Бежање од… “Здрава памет”. Већ сам више пута писао о томе да је Хегел осумњичио здрав разум, нешто као грађанску категорију, нешто као умовање нижег реда. И следеће строфе и стихови показују да је песник Лукић “колективно биће”, да у њему живе противуречности:
- Петак, субота, недеља, понедељак ;
- немоћ расте, подмукло као тумор.
- Негује је судбина, бесмисао, одлазак
- на село на годишњи одмор, умор…
- Бежање.Судбина. Богат је овај ненаметљиви лирски дневник. Испод ове песме – сонета, астеронима је датум: “ (2. јул 1993.)” Читамо:
- Знам због чега легох и
- пробудих се – тужан (забринут)…
- Не варају ме слутње (инстикт).
- Зна због чега је легао, а изгледа да не зна због чега се буди! Ту су “слутње (инстикт)”; ето, занемарујемо чињеницу да су то слике стања времена које ће довести до апокалипсе Лукићеве… Ја пратим само манифест мотиве, песников програм, песника као ствараоца. ……
Миодраг МРКИЋ
ЛеЗ 0003109