„Капија прекопута“ и „Каталог осујећеног песника“

(одломци из огледа и тумачења)

КАПИЈА ПРЕКОПУТА. (Капија заборава). (….) Ова песма даје слику психологије стварања. Можда мирис Марсела Пруста, ако бисмо били злуради и тражили утицај (који ја иначе не признајем код креативаца , – и не само ја). “Тај мирис је отворио ново поље”. Не ради се само о чулу мириса, постоје и друга чула; постоје и нијансе са којима Лукић суверено оперише: “И ништа више? Титрај листова, сени”. Да, наставља Лукић: “Како отворити кутију заборава?” ; лаке, течне, женске риме, природне, али делују као арматура. Можда га и оне воде “у искуства неизрецива”? У преображење?

Како отворити капију заборава?
Јасноћу јаснију од зрачних снова?
Оно чега одавно нема?Пустоловни
свет вртова иза брава гвоздених?
Помаже ли зумбул, мирис зумбула,
шебој, калауз сећања, расковник?
Иако иде лако, пут до “тог царства” :
Кључ тог добро утврђеног царства,
као да је бачен у најдубљи вир
(у сујеверје).На дно језера пећинског
(у неописив мир дугих поподнева).
1. Свеједно је шта је у том царству – жена, девојка, љубав… ; пут
песничког сазнања је, као што је дат у наведеним стиховима. Кажем свеједно што је загонетка кућа, птицолики дечак… Предмет сазнања није важан бар у овом тренутку. Овде истичемо поступак доласка до песничке истине.

ПОСЛЕ КРАТКОГ ЛЕТЊЕГ ПЉУСКА. Песма која нема директних, експлицираних манифест мотива. И овде је тананост, дискретна хуманизација природе.
……
КАТАЛОГ ОСУЈЕЋЕНОГ ПЕСНИКА. Овај циклус, Каталог садржи следеће песме: Хамлет, Спрам пламена свеће и још десетак песама различите дужине, без наслова (астеронима). Датум настанка песма је различит. У сржи ствари прве песме (Хамлет) је мотив односа субјекат – објекат. Зна се, у крајњем, то је мистично – философски и религиозни мотив. “Ти хоћеш да на маени свираш “ – Хамлетове речи, које Лукић распевава лирски. Одговор даје песник Лукић на крају свог обрнутог сонета (3 плус 3, 4 плус 4) : “могу, можда, море, снови?” Дакле, старо питање мистичара: “да ли пијац пије воду или вода пијца?” Наравно, све ово се може односити и на реалцију песник – свет (друштво, власт…). Пре свега, у том поетичком смислу сам доживео Лукићевог “Хамлета”. Да – бити субјекат у Апсолуту… У васељени, па и шире… Отимати се са Богом, боговима, Бити… О, несрећни Лукићев Хамлете! Заиста, писцима су друштво (власт) само објекат, предмет, а режими пак мисле обрнуто, да су писци објекат. Вртлог трајања субјекта – објекта… Расхамлетити Хамлета Мирослава Лукића. Хамлета који људски, морално, етички рационализује универзум. Можда за рационализацију универзума треба бити ван њега? Субјективизирани део објекта (човек), да ли може апсолутно рационализовати васељену, па и шире? Хамлете…, ипак твоје сете…
Спрам пламена свеће… Друга песма циклуса. Можда и љубавни циклус? Но, мене интересују превасходно манифест мотиви. Релација песник – свет; песник – креација; песник – његово ЈА (варијанте неколико ја).
Програм, поетика експлицирана интересују ме, управо – то је тема ове књиге. И поред тога што узбуђује богатство детаља живота из 1993. и других година, ја се углавном задржавам на програмским и мистичним мотивима. Песник се самопреиспитује. Лирски тумачи себе. У његовој оптици је – ОН: “Нисам малопре видео своје лице”. Своје лице. Нарцис. Двојник. И: Није ми жао изгубљене самоће, већ самопоуздања.
Самоћа и креација… Свет делује на стваралаштво, на песника: Лица људских је све мање – наличја све више.
Схватам шта је поткопало моје самопоуздање.
Песник траје у видовима животне праксе: “Чекати тајно…дрхтати од речи АКО… Чекати кога или шта?” И у свему: ……………………….Бојазни
су то, тешке као презир;
још мало, па ће шикнути
из дубине, као гејзир.
Бојазни су превремено преимућство
сазнања, истине ……………..
Живот, овакав каквог га описује у ПЕСМАМА ИЗ РОМАНА, волети или… :
Волети живот, да, чак и онда
када је обична отимачина!
Не успон, велики су спуст
минуле године……………….
У свему томе, “Надмудрују се доктор Фауст / и Велики Зауст”.
Песник је човек, а :
Чекајући, човек сумњу разлистава.
Скрштених руку, чекајући да прође
човек пропусти најлепше тренутке,
не само један семестар или полугође.
Затим следи:
Признанице. Рачуни. Празне батерије.
Пенкала. Фломастери. Нацрти. Белешке.
Књиге са божанским објавама. Бактерије.
То је пртљаг оног, што стигао је довде пешке?
Прашина : хиљаду година самоће!
Празна ваза. Прегореле сијалице. Машине
писаће. Скалпели. Кутије цигарета, празне.
И клацкалице таштине
на којима се већ годинама клацка.
– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –
Овај лирски списак оживљава својим категоричким детаљима које уобличава моћна тачка (.). Можда тачка (.) премашује своју правописну улогу и добија смисао “свеукупности”, “непокретни покретач” следеће речи са
тачком. Самоћа. “Клацкалица таштине”. Песник Лукић нам неда да заборавимо да је он, пре свега, мистични песник упркос овом лирском списку, натуралистичком попису. Ево, песник Лукић сада сумњичи Биће. Ја мислим
да је Биће у философско – религиозно мистичном смислу, јер је написано
првим великим словом: Као у сливнику, накупило се у Бићу много горчине, превида, устукнућа.
Не(Биће) – сливник. Критика Не(Бића). Можда ја хоћу да видим ово биће (људско) као Не(Биће)? Но, овако како је написано у песми Биће је Битак.
Испратих блиске пре три дана, изгубивши
на аутобуској станици идентитет.
И кренух у Народну библиотеку, као бивши
заточник. Поведоше ме у свет
књиге голубице беле
из једне кратке циганске бајке.
Пратили су ме облаци, као цветови
Христовог венца и очи моје Мајке.
Од оних облака, јутрос, пре свитања,
није остало ништа, ни од визије
и неочекиваног откровења.
Какав све сплет и мрежа доживљаја “диспаратних”, оних за које се може рећи, “све у свему”. Неочекивано очуђење. И религиозно, и мистично, и “пуке” чињенице, и социјално. Облаци – божанско, “визија”, – “откровење”.
Јесте, ови стихови су написани 27. јуна 1993. године. Како у њима не препознати зачетке Лукићеве апокалипсе – Фатални ортодоксни Ускрс 1999. године? Пре шест година искре идеја о апокалипси; можда и
индивидуалној и колективној, о чему сам већ говорио у есеју о Лукићевој апокалипси Фатални ортодоксни Ускрс 1999. године , у есеју Сфера последње мистике. Тада није остало ништа од “апокалипсе”:
Осим неколико мучних питања и тескобе оплођене дрхтавицом која ништа не мења.
Дом ме је дочекао као велика празна
љуштура пужа. Влажно је дуж
минулих дана. Сећање постаје казна;
чак и кад увлачи рогове, као пуж…
Да, та “мучна питања / и тескобе оплођене дрхтавицом / која ништа не мења”. Искре, жаришта апокалипсе, као што показујем, већ су у његовим песмама из романа које су писане и више година пре. То нам потврђује и мотив Тишине за који стално понављам да еволуира у тишину као синоним Не(бића), еквивалент Не(бића) у Лукићевој апокалипси… И не само “визија” , “откривање”, “облаци”, у Фаталном ортодоксном Ускрсу… но и многи грехови света, видови живота у лирици М. Лукића говоре о сазревању у дубинама духа – душе песника, о сазревању поеме Фатални ортодоксни Ускрс 1999. године. Песничка антиципација 1999. Јесте, песнички дух је јединствен. “Песници увек пишу једно исто дело”. Привид случаја, безакоње осећања, њихова краткоћа. А у суштини ствари је неко јединство самобитка песника, тубитка и небитка које обдарени песници као “колективна бића” доживљавају и у хронолошком, узрочно – последичном јединству времена и простора, и кретања, и информационе димензије. У том систему информационе димензије може се узети и први катрен из песме под насловом: “Библиотека” :
Петак, субота, недеља, понедељак;
ако не верујеш себи, не мари;
не подцењуј Случај и порок.
У уторак ће све да испари,
Време у виду људских дана?! Веровати себи?! – Крупно философско, мистично и религиозно питање. И песничко питање, пре свега. У том “систему” поетском је Случај и порок. Већ се о случају зна. Случај и законитости. “Сигурност” и с т и и н е, и пролазности: “У уторак ће све да испари…” И у том мистично – философском, поетском систему креће се дух – душа песника Лукића. Задњи катрен исте песме гласи: и лукавстава, интрига, пакости.
Тако сам слаб пред најездом ништавила.
Отпутовао бих на исток, повољан је ветар.
Да ме здрава памет није напустила…
Песник је у сплету људске беде, али и под ударима Ништавила. Бежање од… “Здрава памет”. Већ сам више пута писао о томе да је Хегел осумњичио здрав разум, нешто као грађанску категорију, нешто као умовање нижег реда. И следеће строфе и стихови показују да је песник Лукић “колективно биће”, да у њему живе противуречности:
Петак, субота, недеља, понедељак ;
немоћ расте, подмукло као тумор.
Негује је судбина, бесмисао, одлазак
на село на годишњи одмор, умор…
Бежање.Судбина. Богат је овај ненаметљиви лирски дневник. Испод ове песме – сонета, астеронима је датум: “ (2. јул 1993.)” Читамо:
Знам због чега легох и
пробудих се – тужан (забринут)…
Не варају ме слутње (инстикт).
Зна због чега је легао, а изгледа да не зна због чега се буди! Ту су “слутње (инстикт)”; ето, занемарујемо чињеницу да су то слике стања времена које ће довести до апокалипсе Лукићеве… Ја пратим само манифест мотиве, песников програм, песника као ствараоца. ……