ПИСМО ИЗ БУДУЋНОСТИ, ГРОБА

 

Песма од 60 катрена (из романа Дневник за Сенковића, друго допуњено издање, 2002). Рима је укрштена (1- 3, 2 -4). Али, овде песник није доследан у римовању. Од десетерца до осамнаестерца (неједнаки број слогова). Могли бисмо комотно
рећи да је ова песма, поема, манифест поема. Веома је богата манифест
мотивима. Она ми даје идеју, мада су ми и ранији фрагменти и целе песме
говориле да бих ја, или песник Лукић, могли саставити неку манифест поему
Лукићеву; Лукићев Lart poetique попут чувене поетике Николе
Боалоа.Но вратимо се “тачкама” подтемама овог манифеста у коме су
згуснути поетички ставови песника Лукића. Поема са ставовима у којима се
налазе поетичке синтезе и о мистици песниковој, и о његовом односу према
традицији, и критика – постојећег стања у друштву и у књижевности. Читалац
вероватно примећује да се трудим да уопштим, да дам скицу бујне поетичке
материје, да се не бих расплинуо. Има романа дугих о којима не бих био у
стању да напишем десетак страна. Можда смо презасићени причама о љубави,
о моћи љубави. Нарочито код тривијалних писаца. У серијама, код обичног
света, у коњуктурној употреби, у спрези са режимима и са црквом, вером,
манипулише се са љубављу. Заиста најкомпромитованија реч и ствар. Кипти
од мржње у свету и код нас и осећања варијанти мржњи. Ето, дође ми да
оснујем Институт за мржњу… Лукић условљава љубав:
Живот и судбина могу бити дивни
ако су љубављу несебичном и разумом испуњени.
Важно је да Лукић показује лирски трезвену резервисаност према
љубави, централној речи у хришћанству, “јер Бог се љубав зове”.
Значајан је други стих четвртог катрена: “Истина је лековита, иако
је далеко од многих.” Наравно, у праву је Лукић. Нарочито је у праву на
релацији писац – истина. Нивои истине “наивног реализма”. Сви књижевни
правци мисле да су у истини, а нарочито 15 – етак варијанти реализма верују
да су у истини. Философска истина, религиозна, мистична. Значи истина
самобитка, тубитка и небитка – апсолутна истина. Пажљиви читалац
Лукићевих књига, па и ПЕСАМА ИЗ РОМАНА, и пажљиви читалац ове
моје књиге, види, да заиста Лукић хоће да спозна све нивое истине. Волим и
графички да изразим проблем истине, правописно, па је пишем са истина,
Истина, ИСТИНА. Мислим да Лукић истину може писати у доброј мери са
великим словима. Време и истина. Антиципација истине на свим нивоима.
Ево тренутно у строфи:
Шта су три деценије , или пет?!
Епоха је већ стрпала у мрачне фургоне
отпатке своје. Какав ће бити свет
2003. – ће? Не питај – куртоне…
Европа и НАТО нам дошли. Ту су. Да ми не идемо у Европу. Ево,
већ је 2004. – та. Све је то мука и тема песника. Но, моја тема је посебно
поетика, програмски мотиви и мотиви мистике. То поље тематско обухвата и
сурово – сирове песнике утилитаристе, који, рецимо, као што је речено за
новинаре, “место пендрека држе перо”. Можемо рећи – не само перо, но и
нож, пушку. Зар није то наше време (и прошла времена) показало? Но, ево
Лукићевих стихова: “Не питај – куртоне”, “корисне песнике, каријеристе, већ
бивше!” Дакле – “куртони” за једнократну употребу. Заштита режима од сиде
и других болести идеолошких. “Куртони” – флерт са слободоумљем,
демократијом, са, са… И даље:
Култ смрти и пропадања овде има своје жреце,
свештенике, проводаxије, лижисахане.
Биће лов у мутном. Прогласиће за свеце
безбожнике и доушнике. Не бојим се смрти
и радујем се што ћу нестати пре сумрака
другог миленијума и наметног века.
Не може се зауставити бескрајна трака
Култ смрти”, наши литерарни свеци националног бића небеског
народа, исти, углавном, који су били “свеци” самоуправног социјализма наших
боја. Доушници, безбожници. Ево песник Лукић вас откуцава, цинкари вас
будућности, “из гроба”. Он из Наметног века слави вас из правца “награђене
литературе”. Огрезли у наградама, до гуше заглибљени, песник вам шаље
ловоров венац, вама, “свештеницима лижисахана… ловцима у мутном…” ,
свецима смрада епохе и њених фургона. Самоубилачки мотиви су присутни и
овде. Већ сам их нашао у овој књизи песама из романа М. Лукића.
Сигурно да самоубилачке разлоге видимо и у стиховима:
Заклонило је својом крошњом, сенкама
и суровошћу униформи и сила плурала
предивне песнике, есејисте, праве свеце,
окрвавивши и снежне врхове Урала.
И шири контекст стварности:”Нико још није написао повест праву”.
Међутим, морам овде рећи да познаваоци проблема самоубиства, суицида,
знају да постоје више врста самоубистава: наследни фактор, штимунг
самоубиство, социјални разлози, поднебље, билансно самоубиство… итд.
Песникови мотиви у песама су изгледа највише социјални, социјални разлози
за самоубиство – билансно самоубиство. Често се цитира и Албер Ками
(филозофија апсурда) који каже : “Постоји само један доиста озбиљан
филозофски пробелм : то је самоубиство”. И још да бисмо били у штимунгу
хришћанства, дакле, и у сфери Лукићеве књиге песама цитирајмо и Диму
(оца): “Самоубиство је највећи злочин, јер је једини који се не може окајати”.
Самоубиство и хришћанство. Контекст: Лукић мистични песник, Ништа,
Не(биће) и самоубиство. Сигурно је да самоубилачком билансу, штимунгу,
доприноси и:
На оном свету ће, своје најбоље песме, можда,
написати тзв. најбољи песници Епохе Трикова.
Кад буде пуштен дух из боце, сведок крикова,
и кад руља и фукара изнедри свога „вожда“.
Још добро примећује песник у следећој строфи, да “сазнање увек
касни”. Наравно, део манифеста, опште поетичке слике и поетичке теоријске
драме Лукићеве је, као што сам говорио, и “подсвест”, “старо и ново”, тема
која и мене окупира – древно и модерно.
кад лишће трепери на ветру, знај,
јаче, још јаче дунуће из подсвести
кроз тонове никад забележене помирење
Старог и Новог, преурањене Вести.
Божанско порекло и тананих трептаја духа – душе песника, дакле,
древне, старе “теорије” о божанском пореклу песника, стварања, о божанској
генези (богиње, пегази, музе…):
Понекад кад задрхти ива, клен, оскоруша
или беља од снега на брегу бреза:
као да је Бог ушао у моје срце;
прожме ме неописива језа.
Дакле, бог. Можда је у дубини ствари – сибирски шаман, словенски
шаман и бреза? И о једном и о другом песник има мотиве у овој књизи.
Простор смрти, самоубиства, штимунга мистичног, па и пантеистичког:
Не срце, трен, отвара вечности душа
врата у мом бићу забрављена, непозната.
Лови смисао будућег биће док уво слуша
како се расцветава шебој или лепа ката.
Сигурно хришћанска метафизика која досеже до неке мистике коју
видимо, пре свега, у отварању з а б р а в љ е н и х в р а т а у бићу песника.
Дакле – ко их је, зашто, ради чега забравио? И “ лови смисао будућег бића”,
није мање мистично, тамно. Јесте – тамни песник, тамно песништво. У
следећем катрену пева о томе да се кроз и преко самоубиства, скока у
провалију, стих види лепота, рајски врт. Значи, нека ода самоубиству, лепоти
смрти у стиху. Као што се зна, хришћанство осуђује самоубиство. Сетимо се
Јуде. Но, ја овде говорим о Лукићу као мистичном песнику који хоће да
докучи Ништа, апсолут… Сличне танане теме се варирају и у следећој строфи:
Сваки је стих ризница искуства.
Онај ко је луд, имаће своје митнице.
Смрт је жирант битним песницима.
За љубав према дому, приупитај скитнице.
Наравно, издвајамо: “Смрт је жирант битним песницима”. Не желим
да сужавам тему, јер је ова Лукићева манифест песма толико богата, кипти од
тананости мотива, од, како кажу математички поетичари, икс (х) значења.
Јесте, “живи организам је лирска песма”. И емитује поетско зрачење. Овај
Лукићев сплет поетских црних рупа зрачи. Ја који не умујем у хришћанском
духу, или бар ја који пишем књиге какве пишем, спорио бих се са Лукићевим
стиховима:
Моја је земља слама Алајбегова.
Умире полако; и кад умре, васкрснуће?
Да – “Алајбегова”…Да – “умире полако”, али “кад умре” неће
васкрснути! Бела куга – можда је централна тема свих мојих књига. И Лукића
мучи бела куга. Песника Лукића, дубоко дирају прилике у друштву, у
књижевности:
Кад умрем, најбрже ће се растворити лаж.
Чак и она коју су ми ко зна кад утерали у кости.
Филозофија подвале. Привремено забрањени „Видици“.
Реторика фељтона. Атеистичка јеванђеља. Опакости.
Видео сам како завршавају људи часни.
И знам да много дуже поживеше убице, xелати.
Смедеревско србовање уз мезе, чашицу и музику
грех је који мора општинском комитету да се плати.
Лакрдија национална и светска, док не помру,
сви тетовирани робијаши, потрајаће огавна,
замрзнувши енергију народну огромну,
датуме и имена и дела вредна сећања, славна.
Немогућ је дијалог између марксиста и хришћана.
Из старог пања пагана изникао је младар ћесара.
Прошлост овде касапе према потреби,
и будућност би, по мери бивших шегрта, месара.
Одрећи се много чега, то значи да си уметник.
Истина није , иако на њу личи, као хидра.
Никога није још претворила у сужња, камен.
Јесте, “кад умрем”; “страх у кости”; “србовање уз мезе”; “лакрдија”;
“тетовирани…” ; “дијалог…” ; “прошлост…” – и кључно у оквиру манифеста
песника: “Одрећи се много чега, то значи да си уметник”. Већ рекох, да ова
песма кипти од обиља манифест програмских мотива. Ево још три катрена:
Гледајући у стварност, уметници гледају кроз велове
где она није. Што виде, не виде. То је
увек нешто друго, не чак ни копија.
Сасвим су друкчије амбиције – моје.
Дом видрин је природна уметност, равна обликовању
воде. Никада видра неће да испашта : славу.
Библиотека великих романа је шума мрачна.
Дуго радије гледам, како гуске пасу траву.
Да се права истина пробије, ма где,
овде, у дубокој провинцији, и у свету, проћиће деценије.
То није разлог да поклекнеш, да попустиш,
да заборавиш на себе и свој задатак, Геније!
“Што виде, не виде”. Песник Лукић има “другачије амбиције”.
Метафорика је јасна. Узбуђују слике: “природна уметност равна обликовању
воде”. Да, тананост је духа душе Лукићеве креације. Неухватљивост
обликовања. Етеричност духа – душе. Сапете “у обликовање воде” тих
титраја, флуид. Лажи времена “награђеног књижевног правца”. Дух дубоке
провинције. И, и, и? : “То није разлог…” Зна свој програм генија, креативца.
Упркос самоубилачким мотивима, он, он, он.
Qупка тиранија Лукићеве песме манифест поеме; Лукићеве Л’арт
поетиљуе.Све бих цитирао. Можда да ова цела песма уђе у моју књигу, но,
ипак, ево катрена:
Свет је успаван дрогом, пићем, празнином,
гозбом на даћи Бога : ситошћу тираније.
Пучеви, реформе, обећања пуста, буквари
револуционара, и друге небројане маније,
никада неће продрети у бесконачне небеске сфере!
Не покушавај да кругове Пакла, и Век удав, схватиш.
Убиј минотаура и крени из Лавиринта ван :
радуј се, јер Бог те посла зато, не да патиш!
Јесте: “успаван”. “Празнина”; “мртав бог”. Пазите: “ситост
тираније”!! “Буквар револуционара”. Да сам ја писао овај стих, написао бих:
лажних револуционара. Или нешто слично. Али, Лукић не би био Лукић када
не би уплео бар сенке апсолута: “…Бесконачне небеске сфере…” И даље,
можда је важно поновити, да се песнички легитимно и легално у бога
(хришћанског) уплићу и друга божанства. Песник мистичар, поглед у
ништавило… Но, наставимо са цитатима, сведоцима времена и пре свега
сведоцима поетике, програма Мирослава Лукића:
…………………………………..Више говоре снохватице
о распрскавању језгра, окова. Моћ преображења
силази с неба као пљускови и сила уништења.
Не жалости се што те усуд судбине потиснуо.
Све је симболично, и нешто друго. Упитај се:
У какво си ме ово обличје, Боже, утиснуо?
Зашто си за Ме одабрао од свих вртова
овај на крају света, тужан, Гетсимански врт?
У мир да уђем, скрушеност апостола да искусим?
Сувише стар за љубав, сувише млад за смрт.
Стигао сам на крај, је ли, тамо где су Ушћа?
Кроз усамљеност, страх, пристаниште клоака?
Целовитост истине о којој говори Хегел: “…снохватице…” Даље, и
овде видим, као што сам и досад видео, слутње стварања Лукићеве поеме
Фатални ортодоксни Ускрс… :” моћ преображења/ силази с неба као
паукови и сила уништења”. Слутња програма, слутња стварања будућег
дела. Програм у слутњи.
Издвајам и лирско тумачење божанског порекла песника: “Усуд
судбине”, “све је симболично” (крупна мисао- песников праксис, симбол
нечега – чега?). Вероватно је то тајна промисли? Песник скоро куца на врата
оностраног, мистике, апсолутне тишине. Пита бога за: “…..” Уклетост –
“скрушеност апостола”, “љубав, смрт…”, “усамљеност, страх…” Све су то
видови манифестације “проклетог песника”, који игра “између лудила и
смрти”, песника понора, бездана.
Живот је историја духа, његовог ткања –
дубоки су његови рукавци и заливи.
Таласају се у њима чиста осећања.
Ја бих ипак уплео и материју. Ако ни због чега другог, а оно због
матер (мајка – материја – Велика мајка).
Све истине су сахрањене овде. Овде ће никнути
поново. Аристотел је лагао блудника,
Поновимо – “рађање истина”. Точак?! Можда је мука у томе што је
људски живот кратак, па се јављају загонетке око истина које су у
законитостима Аристотел и Александар Велики.
Умреће и гледаће своју смрт. Овде једино
нешто може да промени само – Смрт.
И у овим стиховима видим слутњу, креативну слутњу поеме –
апокалипсе написане 1999. године, после бомбардовања наше државе од
стране НАТОа. Већ сам навикао у мом ходу кроз поетички густиш ове
Лукићеве књиге на креативни гнев, сатирични гнев песника уперен на
књижевнике, на текуће естрадне књижевнике, на оне како рекосмо
место пендрека држе лирско перо, епско перо, драмско перо; па у
последње време и упадљиво “женско перо”, “женско писмо”, “женски
рукопис”, ненавикнути на толики број списатељица “женског рукописа”,
списатељица које пишу о “националном бићу”, о “националној прошлости”, о
“сексуалним слободама”, списатељица које мисле да је ствар у томе рећи и
написати п…а, к….ц, ј…..и (т…..и, кресати). Оне и нису у стању да схвате да
су део женске “књижевне милиције”, сада полиције. Но, ево катрена:
Ех, ех, наругала би се да може да ме чује
из гроба, увек будна локална књижевна милиција.
Лепо је што сам умро анониман далеко
од фолклора епохе, као права традиција.
Слику ствари употпуњава “правац награђених писаца”:
Шта су у поређењу са древним књигама
све те поеме, збирке приповедака, награђени романи,
види се тек иза гроба. А за живота можда
јесте наслутио и неки сељак на помани?
Мотив превредновања, наравно, да мучи песника Лукића.
Каже – види се из гроба. Но, он види и са земље; и видимо и знамо да и код
нас постоји, као и у Русији, “награђени књижевни правац”, у Русији, у којој
су сада најчитанији кримићи.У земљи Пушкина, Гогоља, Толстоја,
Достојевског!
Пођимо даље кроз лирске поетичке микро драме, теоријску драму
књиге ПЕСМЕ ИЗ РОМАНА.
Нужности, противуречности, маса скроба
епохе. Све је то за њу било потаман.
Почистила је метлом кнежеве, атамане,
пророке, сујеверје и веру, пророчишта. – Шаман
је можда понеки случајно преживео, ко човек
снежни. Не калуђер, ни богомољац.
Шаман се повукао у старо и одбачено,
где нема нафталина, не као мољац.
Мољац је штеточина; јер од старог ново
не прави. Шаман се прерушио, као Хомољац,
око Поклада, као брадорац, да сузбије
покондирене тикве, незналице, да зашиљи колац
којим се побеснела авет, морија, адактира.
Тајно древно знање – то је драгоцен дар,
којим се талог векова, као шљунком спира.
Где је тај првобитни елан, жар?
“Маса скроба/ епохе”. “Пророчишта”. Древно у модерном, у живом
духу, души песника. У дрхтајима брезе. Чак и умним научницима сибирски
шамани дају поноре загонетки.”Прерушени шаман”. Можда он открива у
Лукићевом заумљу тајне над тајнама; можда он у дубини види светлу тачку,
пробој у онострано? Можда он баш у жариштима истине Србије, у тамама
наслеђа народа, пробија зид мистичког; открива свет о којем Лукић пева?
“Хомољац…” ; “зашиљени колац”; “тајно древно знање”. Песник каже:
Напуштам зверињак и легло страве,
увек кад пустим да ме воде шаман и предвечерје.
Следим свице и фазане, мравињаке, мраве,
растварајући се у сутон, у безмерје.
Шаман. Пантеизам. “Акорд хармоније”. Небеске хармоније…
Ко је субјекат, а ко је објекат?
науко древна : ти једина не вараш!
Рађала си се вековима а нестала нагло.
Уобразиљо, ти мене, а не ја тебе, ствараш!
Древно – древно у модерном. Можда у овоме стиху што следи видим
врхунац неког лирског симболистичког теоретисања. Неког даха
субјективизма, илузионизма: “Уобразиљо, ти мене, а не ја тебе, ствараш!
Сигурно је присутна идеја мистичара о томе. Питање је ко је и шта је субјекат.
Можда је објекат субјекат? Крајња отуђеност? Процват лажи те супротности
искрености.
Уобразиљо –
Ти још једина умеш да искрено разговараш
у ово глуво доба макар и на дну гроба.
Макар са трећим петловима. Или духовима.
Вампирски списак не носи шаман, мајчина утроба.
Да не улазимо у детаље овог отуђења, или можда боље рећи –
Лукићевог својеврсног разотуђења – бекства у древно, танано људско – ипак
наше, човеково. У крајњем – пробој зида Ништавила… Зашто метафизичко
увек узимам као отуђење? Оно је, ако ништа друго, тријумф игре духа без
обзира на разочарање, па и самоубилачке пориве. Поготово то не смемо
чинити када је у питању песник Мирослав Лукић који заиста открива нове
метафизичке аветињске просторе, бесконачности, бескраја. Не смемо
занемарити овог Лукићевог шамана. Ево три задња катрена Писма из
будућности, гроба:
Сведен је давно са овим и минулим вековима биланс.
Зна шаман, потврђују древне мелодије,
и слути нека русаља, кад око Тројице падне у транс.
Ново није ново. Древно и заборављено је најновије.
Шамане, ти си нама – зашто би крили? –
неопходан, као лек, већ дуго, близак и драг.
Из тебе , чекамо, да се заборављена наука, испили.
Јер Нову науку проповеда Лажов, враг.
Шамане, твоја је вереница Шехерезада.
Твој је отац бршљан, рашчеречени Дионис.
Титрава лепота која нема име на хоризонту
у свитање и пред залазак, твој је рукопис! (…)
Јесте, “ништа ново под капом небеском”, каже Библија. И Шекспир
каже. И кинески мудраци кажу исто. Позната мисао. “Зна шаман…” слути
Русаља. Јесте : “Све што бива и што може бити / мени није непознато”
(Његошев игуман). “Ново није ново” – додаје Мирослав Лукић. И још :
“Древно и заборављено је најновије”. Све ово можда посебно важи за
уметност песништва, јер у уметности нема развитка као у науци и техници, па
нема ни радикализма. У нашој књижевности, нарочито актуелној критици,
кипти од: “развитак књижевности” и од “радикализма”.Ево и Лукић развија
ту тему – древно и модерно. “Заборавбљена наука”. “Нову науку проповеда
Лажов, враг”. Посебно издвајам стихове: Титрава лепота која нема име на
хоризонту / у свитање и пред залазак, твој је рукопис!
Песник Лукић, као што сам рекао, негује нијансу у духу модерне у
ужем смислу речи. Пазите како он лирско – тероријски слика то теоријско
питање (нијанса): “Титрава лепота која нема име на хоризонту”. Титраво
је неухватљиво, трепераво. Уз то – таква лепота нема име. Неке мистике кажу
– дати нечему име значи спознати га. Дакле, та “титрава лепота” је
неспознатљива. Мистика. ПРАЗНИНА, Тишина… Аветињска метафизика.
Последња сфера мистике, како би рекао Берђајев. Неки есхатолошки
реализам. Све је то, ту лепоту, ојачао, “хоризонт”, који је и сам, и у реалном
свету, метафизичан – што се више приближаваш он је све даљи. Наравно, те
материјалне слике објашњавају ту високу апстракцију – тананост лепоте : “у
свитање, пред залазак, твој је рукопис”. И свитање је трепераво, међупростор,
као и залазак… Сетимо се буђења и заспивања – време лова на ирационално…
Станимо овде. Изгубићемо се у тананостима, нијансама,
драматике поетичке, теоријске. Још што је горе из озбиљне
теоријске драме упашћемо у трагичну драматику програмску. А ту
је и нихилизам. И есхатолошко. И Лепота. И драж самоубиства…

    Миодраг Мркић

ЛеЗ 0003105 

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s