“Необичан сусрет”


Поетичке “рушевине” сонетног венца.
Рушевине имају своју драж. Драж пролазности. Разбуктавају машту,
инвенцију – домишљање, примишљање… Ту се живело. Ту је био живот.
Током живота, уживао сам у томе да гледам рушевине кућа. Заборављене,
напуштене, обрасле у жбуњу – запуштене, неошишане, необријане, неумивене,
засужњиле. Сужњи времена, пролазности, пораза, прекида тока. Кудикамо су
инспиративније од викендица, вила новокомпонованих. Ишао сам понекад и
намерно да гледам рушевине. Да не спомињем историјске споменике. О
рушевинама сам негде у некој књизи говорио. И о метафизичким рушевинама.
Васељенским, па и шире рушевинама. Рушевине у некој пустари, забити
васељене, апсолута, Не(бића).


Песник Лукић слути рушевине Тишине, небића. Но, ево једне
поетске и поетичке “рушевине” М. Лукића. Кудикамо више ме узбуђује, но
да је углађени потпуни сонетни венац. Савршена форма једину ману има да
нема мане. Изазов перфекције. Естетизам. И сам наслов и поднаслови су
рушевни; као кућишта, остаци. Драж тих кућишта појачавају упадљиви делови
хорор наслова, фантастике: НЕОБИЧАН СУСРЕТ, Повратак мртвих,
Фатаморгана, Књижевност и алхемија, По Христу. Сонети од 1 – 6 имају
своје бројеве. Сонети 7 и 8 недостају. Ту су од 9 – 14. Четрнаести је у ствари
несређен магистрале. Дакле, заиста, провокативна “рушевина”, поетичка.
Провокативна за психологију стварања, за генезу. Ствар усложњава прозни
додатак о генези сонетног венца за који Филип Сенковић, један од јунака и
приповедача “Влашке гозбе” и “Мистерије Сахарин”, каже: “Ове стихове
сам написао у Босиљковцу…” И други додатак под насловом “Духови” за
мене посебно атрактивна “рушевина” форме (и садржине, будући да постоји
јединство форме и садржине). Шта ли садрже изостављени сонети?Шта ли је
заменио магистрале (четрнаести сонет)? Наравно, као добар историчар
поетске архитектуре, епохе, правца, алхемије израза, као добар познавалац
дела Мирослава Лукића, неко може реконструисати садржину и технику
изостављених сонета. Понекад се то и ради. Попуњавају се певања, стихови,
песме, цели чиновима се попуњавају драме. Но, да видимо оно што је
сачувано, шта наслаге праха збитија нису прекриле, предале забораву. Први
сонет почиње катреном:
Вратио сам се у дом пепела међу Хиперборејце
у колицима која су вукли лабудови, као по казни.
Перуника, бршљан, имела, липа, босиљак,
краљевско дрво миришу овде, доме празни!
“Дом пепела”. “Доме празни”. “Вукли лабудови”. Већ читалац
примећује да су овде нивои реалности као у претходним песмама: самобитак,
тубитак и небитак. Ови више философски појмови ми помажу да колико
толико спектакуларније есејистички спутам тематику, разуђени тематски
регистар, танани, гневни регистар песника Лукића. Лукић ниво реалитета,
армира алхемијом, метафизиком речи, Речи светлости, светих речи. Армира
сенкама речи, “мрљама”. Обичне речи су претворене у свете речи, злато…
“…Три хиљаде четири стотина година…” “Неохиперборејци…” И,
“уклети” “проклети песник” – “све што видим то је мука”.
…………………………………Неохиперборејци шуму
краљевску руше.Све што видим то је – мука.
Затим, задња строфа сонета (терцина) проширује слику усуда
“уклетог песника”, “песника понора”.
Патња и тескоба су ми бескрајне, али неме
као гитара у пепелу. Пустош у уму,
голет, на којој черече мртве и Бога!…
Препознајемо дух и дах модерне у ужем смислу речи. Можда неки
одблесци Диса?…
Песник каже: “Змије су појеле путеве”. “Враћају се мртви / из
урвина шума и времена”.
И:
Не сећам се ничег. Ничијој жртви
Магловита хиљадугођа нису схватила смисао.
Не радује ме ништа. Не надам се више.
Туга се спустила до корена свега.
Црни лабудови, зашто сам уопште писао?
Да не објашњавам много модерни сензибилитет, само истичем: “Туга
се спустила до корена свега”. Ту су “лабудови црни”. Сигурно да је овде
симболика лабуда у следећем: “… самотност и осамљеност, и песникова је
птица; смртна му је песма песникова песма…” Но, овде је у питању црни
лабуд; значи – негативни сензибилитет, регистар осећања.
И следеће строфе потврђују тај и такав сензибилитет:
Лабудови црни, возите ме даље – на север!
Нервира ме све, свештеник – бумбар!
Усред страве миленијума, као усред ноћи
олујне, петао најваљује као добошар,
кукуричући (црњи од лабудова) из петних жила
( као бат духова мртвих) под орахом,
наступ Црнила – не Плаветнила!) :
најезду опустошења са кишом плахом.
Да ли је можа боље било
да се никада није ни родио
онај што је све чега се дотакао –
Но, истичем: “свештеник – бумбар”; “најезда опустошења”; “држава
и душа”…
Следећи сонет (четврти) почиње: ”Мрачновид, са маском вучије
главе”. Можда је овде и вук као симбол нашег народа: “земља, зло,
прождируће, помама”? “Вуци натприродне слуге примитивних мртвачких
богова”. Бар у контексту сонета уклапа се вук (вучија маска). Мртви:
Ко да заустави све мртве, толике колоне?
Мрачновид, химера вучије главе?
Као и увек у овим Лукићевим песмама: ниво реализма
(препознатљиво), више социјалне апстракције и метафизички реализам. “Лаж
на лаж надзидала је као цигле, илузије или рс”; “узалуд из помрчине истину
истерују”; “живи не знају да су мртви, отровани”; “маховина заборава гута
милионе милиона”! “Вампир крвожедних илузија”; “од митолошких студија
боле бубрези”; “повест као да је уврачана”. Дискретне синтетичке слике
времена. Издвојио сам оне које су веће апстрактности, спектакуларне
општости и истовремено као својеврсне слике детаља небића. Но, ево још
таквих слика:”Правде нема нигде, ни у судовима, / ни у храму, ни на
гробљу, око сузно!”; “клице клијају утопијске”; “натичу поуке као
штитне жлезде”; “помрчина је густа”; “Неразумевање је никло густо.
/Истина се не види цела ни при блеску муње.”
Можда је овде истина она коју виде велики посвећеници при
богојављењу; можда је бљесак муње духа кад се указује божанска истина? Но,
наставимо даље са детаљима.
Продали су се чиновници и судије, земља врви од лепрозних,
заражених.” “Ту ни Божја помоћ ништа не може”. “Неправда коју не чини
туђин, већ брат”.
Не могу избећи а да не наставим са овим рафалом синтетичких
апстракција слике времена. “Узалуд се овде куну у Сунце и Световида.”
“…ветар заобилази ове пределе/ уклете”; “Мртвило је прелазно као
епидемија”. “Судбина је постала бљутава; горчина.” “Глупост је успела
да нас у казамат запне.” Да, настављам и са ревијом мистичних афоризама.
Тишина удружена са отровом за мишеве / и пацове, зауставља сваку
помисао, надање. / Нестајемо са Трибалима…”
И наравно из ове згуснуте слике социјалног пораза следи и
метафорична слика песника – “славуја”, и призори миља, да кажемо наше нове
богиње – Беле Куге која и светиње традиције, древно, уништава:
Не гитара, славуј води двобој
са Црним Приликама, страдањем.
Овде је све заптивено, и пробој
ветра је спречен, као светлост, надање.
Осушила су се посвећена дрвета,
храстови и смокве…Горостаси!
Дворишта су и огњишта сасвим засенили
зли духови и облаци, и шупљи ораси.
Слике призора напушених села, кућа, дворишта; можда управо из
песниковог краја? Под бројем четрнаест је известан акростих; но, о томе сам
већ говорио у почетку тумачења Необичног сусрета.
Постоје, да кажемо, подаци о томе како је настала нека песма, неко
дело. Постоје подаци о генези које дају сами песници, или можда неко други.
Чак постоје и извесне, могло би се рећи, антологије генеза песама. За ову моју
тему, коју сам изабрао у тумачењу ПЕСАМА ИЗ РОМАНА Мирослава
Лукића, да кажем права је Благодат Белешка о томе како је нестао Необични
сусрет; дакле, овај сонетни венац. Белешка, али и текст ДУХОВИ су
директно из теме – манифест, програм, поетика Мирослава Лукића.
Експлицирана поетика – манифест, програм.


У Белешци песник говори кад и где је написао. Али као део програма
стварања, тачке програма су: “Осећајући неописиву тескобу коју носим већ
годинама”. Значи – програм стварања, процеса настанка дела, психологије
стварања, подразумева да осећања која песник опева морају сазрети…
“Писање је пут према олакшању… “ Да не стварају уметници би полудели.
Следећу тачку програма видим у: “…пут према загонетној стази… на
западу… месни храм… Старо гробље… трагови прастановника… никоме није
падало на памет да сачува те ствари…”
Дакле: “загонетна стаза” – мистично, древно. Непоштовање
традиције… То су, по програму – и теме песника Лукића. Традиција,
мистично…
Песника у програму мучи питање смисла писања:
Да ли је можда боље било
не писати, ништа, не покушавати?
Не трошити папир и мастило?
Спавати? Даноноћно спавати?
У другој терцини (трећа строфа песме) песников програм уплиће и
метафизику, религиозно, па и мистично:
Анђеле, ти што си испратио вечерњи воз,
вечност живота, можеш ли против ружне
повести и збиље ишта? Увијен у облак, бело платно.
Песников програм наравно обухвата и социјално, друштвено, уопште
и посебно, конкретно наше друштвено биће.
Све у свему: самобитак (песнички, креативни, програмски,
поетички), тубитак (постојеће друштвено широко узето) и небитак.

          Миодраг МРКИЋ

ЛеЗ 0003101

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s