После 40 година

БУГАРСКА БАРАКА / Милисав Савић

Корице прве књиге М. Савића

Корице прве књиге М. Савића.

Приче у овој књизи, већином већ објављене у Видицима и Студенту, изазвале су негодовање код неких Рашчана и чак јетко огорчење према писцу.Рашчанске жене ни данас не могу да опросте писцу што је написао једну „бестидну и скандалозну“ причу као што је Рупа.Авај, тако су настали неспоразуми између њега и Рашчана!

Пишчеву измишљену Рашку људи су поистовећивали са правом и, на његову несрећу, налазили огромне сличности.

Писац је зато принуђен да каже ово: као и у свакој причи, и у овимлица и догађаји су изшшљени.

Писац додаје да је према рашчанским женама одувек имао неизмерно поштовање, дивио се њиховој лепоти и нарочито ценио њихову разбориту говорљивост.

Њега за Рашку вежу и многе пријатне успомене, а двојици Рашчана,  Станоју Саковићу, молеру, и Јордану Крстовићу посвећује ове приче.

У Власову, 29. јула 1969

ЗЛАТНИ МИТАР / Милисав Савић

О Златном Митру причао ми је Сава, пензионисани рудар. Седели смо у кафани „Копаоник“, увече. Сава је пио ракију и мезетио кисео купус.

,,С јесени стиже у Рашку нова певаљка. Златни Митар — тако смо га звали због пет златних зуба у доњој и три у горњој вилици — поче да банчи као никада дотле… До касно у ноћ јектала је кафана од песме цике и праскања стакларије. Митар је седао увек за сто најближи музици и окупљао око себе беспосличаре и окламише, студенте и доколичаре, људе наклоњене весељу и безбрижном животу. Ширио се Митар на столици, бацао качкет ка таваници: златни зуби су му се цаклили. По три хиљадарке знао је да задене у недра певачици. Нама очи да искоче: тад сам ја за шест иљада месечно од јутра до мрака, по свакојаком божјем кијамету, туцао камен у баљевачком каменолому. Певаљка цело вече пева Митру, стално понавља: „За Митра и његово весело друштво“.

И беше та Гоца, нова певаљка, неки изузетак: ноге су јој биле обрасле, као у неког вепра, густом коврџавом длаком. И брчиће је имала. Ја све певаљке памтим од рата па наовамо, оне су ми биле, као и другим рударима, једина занимација, али такву жену, као Гоцу, дотада нисам видео. У телу крупна, позамашна, што кажу: има је и за претек. Носила је провидну блузу, толико ретку да је се чинило да ће јој груди кроз њу искочити. Имала је црну утегнуту сукњу, уску да су се оцртавале ивице гаћица. Све се чинило да ће на сукњи да пукнушавови и_да_ће сваког тренутка спасти. Кад певаљка мрдне и мешне — ми да поблесавимо. „Крава“ — говорио је за њу шофер Чепел а знао сам да би јој, колико је блесав и алав на женске, дао целу плату с вишком само за једну ноћ. „Длакава ко крмача“ — додавао је кобојаги гадљиво. „Ко да је фудбалер!“ У кафани се орило од наших узвика: „Мрдни! Искипе! Загоре! Није ти колац у стомак?! Вртни! Муљни га!

Митар беше мали, никакав. Ни ора да му узмеш из руке. Сав умазан, јадан, прљав, поцепан. Једино што је вредело на њему било је тих осам златних зуба које је ударио одкад је почео да показује паре, добијене ко зна одакле и на који начин. Спавао је у воденици, горе код новонасељског моста; воденице више нема, распала се једне године када је набујала и побеснела Трнавска река. Никог није имао; ваљда је био дошљак у Рашкој, избеглица из рата. Скидао је месинг, бакар и платину с бомби и граната у Андрацима. По цео дан се, у Андраку, чуо звек и лупа Митровог чекића. Посао му је био опасан а и паре никакве. Бакра и месинга колико оћеш: тад се у „Отпаду“ кило бакра продавало се три банке, шта је то?, ниси могао ни кило хлеба да купиш за те паре. А овамо, кад погледаш, Митар банчи. Сваке вечери списка по једну радничку плату. Певачици поклања огрлице и наруквице. Сипа паре као камење. Више него доктор Билић, више него неки буџа и дрматор.

И једне вечери, издаде се Митар откуд му новац. Беше много пијан, не може да се одлепи од столице, ни качкет да стави на главу, не разликује да л је дан ил ноћ, шта је лево а шта десно. Три сата поћу, у кафани фајронт, столице дигнуте на столове.. . Кел-нер Јевтимије оће да наплати цех: десет иљада и кусур, за пиће, јело и полупану стакларију. Митар за новчаник: у њему само две иљаде . . .

„Можеш ли да ме причекаш до сутра?“ — упита Митар.

Јевтимије врти главом: није шала десет иљада су велике паре, цела његова плата, а и Митар није неки карактер па да му верује. Љут Јевтимије!

„Што си пио кад немаш? Сад ћу милицију да зовем. Попели су ми се на главу такви као што си ти“ — вели.

То Митра жацну. Маши се за џеп и извуче замотуљак новине. Одви га: у први ма и не видесмо шта је у њему, учини нам се неко грумење. Тек: блеснуше златни зуби.

„Могу ли сувим златом да платим?“ — упита Митар,  смешкајући се, пијан.

Јевтимије исколачи очи.

Пронесе се прича по Рашкој да је Митар у Андраку, где нико жив и дању и ноћу не залази, раскопавао гробове и вадио из лобања златне зубе. А гробова је било доста, мало је ко и знао за њих и о њима нико није водио рачуна. У Андраку су још од старине, од Турака, људи убијани. Кришом. У последњем рату Немци су стрељали партизане, четници клали, касније су партизани стрељали Немце, четнике, трговце, кулаке и банкаре. Лешеве су закопавали у Андраку, без белега и без сандука, кришом.

Златни Митар погинуо је кроз неколико дана, у сумрак. Погинуо је у Андраку: мина му је разнела стомак и скоро откинула главу; ова се држала само на једној жили. Ја сам пецао кленовину код Великог крша, кад — чујем експлозију! Камење запраска, дим покуља, вране се подигоше с њива и загракташе… Међу првима сам стигао до Митра. Мина, нека јака и снажна, гадно га је потрефила. Црева су му висила по гранама; у располућеном желудцу, сећам се, белело се неколико набубрелих зрна пасуља. Глава му остала читава: кроз полуотворена уста цаклили су се златни зуби.

Сахранили смо га Рајко Носач и ја. Црвени Крст нам је платио по две иљаде за тај посао. Сахранили смо га где је и погинуо. Оно што је остало од Митра стрпали смо у џак, џак ставили у сандук од пивских флаша, заковали поклопац и закопали. На гроб смо му навалили крупног камења: чопори паса мотали су се тада око Рашке. И крстачу смо поболи. Ја сам ћумуром написао на њој „Митар Петровић, Златни Митар“. Киша је касније спрала натпис.

Певачицу обрлати инжењер Филип, човек затра за женске. Забрани јој да се увија и да пева безобразне песме. Певаљка се једне вечери појави у тамној блузи и широкој сукњи, обријаних ногу… Од тада људи почеше ређе да навраћују у кафану. „Копаоник“ опусте. Певаљка доби отказ.

С Митровим гробом деси се чудо: после једне тмурне ноћи гроб освану распрчкан. Камење је било уклоњено, крстача изваљена, џак извучен и исечен, сандук раскован. У грмљу су нашли, два риболовца, Митрову главу, надувану и изобличену. У очима се црнела земља. Уста  су зјапила: није било његових осам златних зуба

Саво хтеде још нешто да каже. Наиђе један његов пријатељ, рудар, и седе за наш сто. Те вечери више не проговорисмо ни речи о Златном Митру.

___________ Извор: Милисав Савић: БУГАРСКА БАРАКА, Видици, Веоград, 1969.  –  93 стр. – стр. 65-68.

ЛеЗ 0003102 

 

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s