Велики песник Рашке / Драгомир БРАЈКОВИЋ

Милисав Савић: БУГАРСКА БАРАКА, »Видици«, Београд  69.

 

Пропадање. Кућа (пок) газда Воје Сибиног у сутон. Звижд, јул 2013. Снимак, Иван Лукић

Пропадање. Кућа (пок) газда Воје Сибиног у сутон. Звижд, јул 2013. Снимак, Иван Лукић

Отужну и бестијалну судбину провинције пуну горчине вуче писац и једном кад он тај – свој град опева она га презре, иако би без њега и даље остала анонимна, пуста и излокана. -А сви они имају своје градове у којима су оставили нешто свог живота и далеки и тужни опевавају онако како то једино они могу. Можда би овo медитирање било непотребно да немам један, више него конкретан, повод, суштински опредмећен у књизи приповедака Милисава Савића које, као да су све једна целина,  опевавају Рашку.

Постоји унутарња повезаност између оног што носе—те приче и онога што рекох о провинцији

Везивна нит прича јесте мисао песника о Рашкој, Рашкој за коју он каже да је измишљена (да ли је баш измишљена?), о Рашкој блатњавој, порочној, бестијалној. Књига „изгледа као хроника. Почиње причом о годинама после рата а завршава се причом која обрађује ово време. То је својеврсно опевавање Рашке. Савић говори о личностима пуним порока и страсти. Личностима сасвим унакаженим, ишчашеним и рекло би се упропашћеним. Све те личности задригле су у пићу или блуду, њих уништавају порочне страсти. Оне никако да се снађу, стално их нешто уништава, баве се коцкањем или се туку, и никако да успеју у животу.

Има, међутим, један чуђан однос у свем том свету који је Савић заробио и забравио у своју »Бугарску бараку«. Дешава се у тој »Бугарској бараци« драма човечанства, она траје  у  свим  тим  личностима   које   изгледају ојађене,   па   макар   био   то   Скитница,   Друг или Милан столар, свеједно.

Гледајући сам наслов књиге увек сам се питао зашто: Бугарска барака. А онда после ишчитавања књиге све ми је било јасно. Избегавам придев у наслову не зато што га не могу објаснити већ због тог што ми ништа не значи. Покушаћу да објасним сам смисао бараке. Бараке су пратећа насеља, оне изникну прво а онда кад се изграде фабрике, куће, и ко зна шта све не, одлазе радници и оне пусте и празне постају бесмислене. Баш ту где се првотно организује живот, ту где је читав један пратећи слој друштва: малтерџије, скелеџије, сезонски радници и сви они без завичаја и сталног места увуку се ту. Живот је ту привремен. И баш ту, у тим баракама, почиње организација живота, почиње сво оно батргање. Сама барака  као симбол указује на један напор да се облици живота оних који нестану, а учинили су да град један никне, да се подигне фабрика — довољно сведочи периферност њихове привремености. Савић је на тај начин ухватио оно најосновније јер ту где су сезонски радници, шофери, монтери, молери и други јавља се читав један пратећи батаљон коцкара, проститутки и тако даље. Тако судбина провинције постаје организована у бараку које ће нестати а остаће само фабрички димњак да пара небо и да из њега куљне дим и возови ће пролазити Ибарском долином.

А онда остаје и ова књига као својеврсна хроника о једном месту и једном времену.

ЛеЗ 0003103  

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s