O MRTVIMA SAMO ISTINU

Razmišljanje povodom smrti bivšeg predsedníka Češke republike

Václava HAVELA, gledano iz Češke  

Prof.Dr.Rajko Doleček,DrSci.      Ostrava, Češka, Nikoljdan 21.12.2011.

U nedelju 18.decembra 2011. je u svojoj 75.godini umro bivši predsednik Češke, a pre toga i Čehoslovačke republike, Václav Havel. Kao najpoznatiji disident, uz masovnu podršku stotina hiljada gradjana, je posle „somotske revolucije“ u novembru 1989.godine izabran za predsednika Čehoslovačke. Odmah posle njegove smrti je medije poplavila bujica pohvala, prava apoteóza, uz veličanje njegovih zasluga za „oslobodjenje zemlje od jarma komunizma, kako je zemlju vratio u demokratiju, u krilo Zapada i proslavio njeno ime po svetu ne samo politički, već i umetnički, kako je primljen uz desetine stojećih aplauza u predstavničkom domu SAD „, itd. Havel je bio društven, lako je sticao nove prijatelje, ne uvek podjednake vrednosti. Mnogo je pušio (do úspešne operacije raka na plućima  devedesetih godina), dosta je pio, naročito pre. Voleo je žene. Čak su ga  sravnjivali u nečem sa prvim predsednikom Čehoslovačke, nezaboravnim Masarikom, koji je bio veliki prijatelj Jugoslavije i za razliku od Havela i Srba, šta je u češkim medijima sada sasvim prećutano. Havel se rodio u jednoj od najbogatijih porodica Praga. Bio je aktivan disident, dramski pisac, radnik u pivari, kulisar i dramaturg u jednom pozorištu, boem. Nije mu bilo omogućeno visokoškolsko obrazovanje, ali njegovom bratu Ivanu jeste. Proveo je sa prekidima oko pet godina u zatvoru uz veliko interesovanje i brigu zapadnih državnika i medija za  njegovu sudbinu. Havelova smrt i dogadjaji posle nje, njegova spektakularna sahrana, očarani mediji, su nedvosmisleno pokazali, da je kod nemalog dela Čeha  stalno veoma popularan.     Ali ipak, posle njegove smrti, je bilo i kritičkih (čak i vrlo oštrih) osvrta, najviše na internetu, na raznim sajtovima, u nekim novinskim člancima, uprkos relativno „glajhšaltovanim“ češkim medijima – skoro sva češka štampa je u nemačkim rukama. Bilo je to radi Havelove svesrdne podrške „humanitarnog bombardovanja“ od 78 dana NATO agresorom Savezne republike Jugoslavije (SRJ), specijalno Srbije, u 1999 godini, uz ogromna razaranja, ubijanje i sakaćenje hiljada civila, uključujući decu. Ekološke i ekonomske posledice su bile nedozirane. Bio je kritikovan i radi njegove potpore za agresiju Zapada protiv Iraka, za njegovo odobravanje napada na Libiju. Havel je  odgovoran za veliko pogoršanje tradicionalnih, bratskih veza Čeha i Srba, bio je apsolutno pro nemački i pro američki. Ali je 12.januara 1997. izjavio, da je zahvalan za pomoć Srbima, kao disidentu, pošto je u aprilu 1966 beogradsko Studio 212, kao jedno od prvih u svetu, spremilo Havelovo „Drugarsko veče“ i uredno mu slalo honorare. Čak je  primio i Vesnu Pešić, kao disidenta protiv Miloševića, koja onda u stvari nije predstavljala  tako reći nikoga.     Iako su priznavali Havelovu ulogu za povratak demokratije u Čechoslovačku, njegovi kritičari su jasno govorili, da je taj povratak bio moguć samo radi toga, što je u to vreme bio u SSSR na vlasti Gorbačov, koji je sa predsednikom Reaganom dogovarao kraj hladnog rata – ali i kao posledicu toga raspad SSSR – kao i stvarnost, da  su posle „somotske revolucije“ i na  najvišim državnim mestima bili još neko vreme  i poneki vodeći članovi komunističke partije Čehoslovačke. Samo oni „najozloglašeniji“ su morali odmah da odu.         Neki su kritikovali  Havela, što nije sprečio, kao predsednik republike, strahovitu pljačku državne imovine, navodno od skoro hiljade milijardi, tj. biliona, čeških kruna (1 euro=25 kruna), tokom privatizacije u devedesetim godinama, kada su se kao posledica pljačke državne imovine rodili češki multimilioneri, pa čak i milijarderi, posle tako zvane somotske revolucije u novembru 1989, koja ga je dovela na vlast.  Neki su mu oštro zamerali, što je kao navodni čovek-mirotvorac lakomisleno likvidirao eksportno uspešnu Čehoslovačku industriju naoružanja, koja se najvećim delom nalazila u Slovačkoj, što su rado primili njeni konkurenti iz Britanije, Francuske, Nemačke, SAD, a šta je radi gubitka zaposlenja hiljada radnika naljutilo stanovnike Slovačke. Havel je posle dolaska na vlast naredio amnestuju, u kojoj je oslobodjeno oko 20 000 (!) zatvorenika, bez dovoljnog izbora, koji su se neočekivano našli na ulici bez odgovarajućih sredstava usred januarske zime, kao „čopor gladnih vukova“, kako je to onda bilo komentarisano.       Havel je vrlo oštro istupao tokom konflikta u Jugoslaviji protiv Srba, nazivajući Vojsku Republike Srpske bandom koljača, ubica, upotrebljavajući najgore izraze za predsedníka Karadžića i generala Mládića, dok su za njega, očevidno, Franjo Tudjman, Alija Izetbegović i Milan Kučan i njihovi saradnici bili „dobri momci“. O zločinima protiv Srba nije govorio. Krajem apríla 1993, prilikom otvaranja Muzeja (spomenika) holokausta u Vašingtonu, on je rekao, da treba bombardovati srpske položaje u BiH. Ondašnji predsednik češke vlade (a sadašnji predsednik republike) Václav Klaus je odmah izjavio:        -To je previše pojednostavljena procena dogadjaja u Jugoslaviji, pošto je tamošnja situacija mnogo složenija i nije tako lako odrediti krivca.“        Havel je Srbe najviše uvredio tokom protiv srpskog spektakla „Mesec Bosne i Hercegovine“ početkom jeseni 1995 u Pragu. Srbe iz Republike Srpske nisu pozvali a onih nekoliko Srba, koji su učestvovali, nisu predstavljali baš nikoga. Govor okorelog neprijatelja Srba Otto von Habsburga tom prilikom je bio pun drskih primedbi na račun Srba. Predsednik BiH Alija Izetbegović je bio primljen sa velikim počastima. Predsednik češke vlade V.Klaus je odbio da se sa njime sastane. Radi toga je otputovao van Praga, uz izjavu:         -„Moj stav je stav analitičara, koji voli da čuje sve činjenice, uključujući i one, koje nisu namerno izabirane tokom jednostranog prosudjivanja.Čini mi se strašno pojednostavljeno, kad se izjavljuje, da su Srbi post-komunisti, dok su ostali demokrati.“               Tokom operacija „Bljesak“ u maju, i „Oluja“ u avgustu 1995, kada je hrvatska vojska uz pomoć vojske bosanskih Muslimana (i strateško planiranje  penzionisanih američkig generala-plaćenika i izvidjanja NATO aviona) napala Republiku Srpska Krajina, opljačkala i isterala oko 250 000 Srba iz njihove vekovne postojbine, uz masovna razaranja srpskih naselja i pokolj stotina, koji nisu izbegli, Havel nije imao za njih reči saučešća. Izjavio je: „Nisam baš srećan radi tih dogadjaja. Hrvatska je reintegrisala svoje izgubljene teritorije. Nije to  bila ona divlja Karadžićeva vojska“. Zvanična OUN je ćutala.        Havel, kao navodno human čovek i državnik, koji se bori protiv nepravdi, koji je pozvao uz kineske proteste  u Češku Dalaj-Lamu, koji se toliko brinuo za disidente u Kini i Burmi, koji je toliko govorio o etici i o stradanjima nedužnih, čija je lozinka nekada bila, za vreme „somotske revolucije“ u 1989 „istinom i ljubavlju protiv laži i mržnje“, taj čovek je trebao da traži istinu medju protiv srpskim lažima, da barem nešta  kaže o kolektivnoj nepravdi i kolektivnom kažnjavanju srpskog naroda, na primer o objavi sankcija OUN 30.maja 1992, posle muslimanske provokacije u Sarajevu 27.maja 1992, (eksplozija u ulici Vase Miskina) ili kad su SRJ i Republika Srpska bile suspendovane iz Svetske zdravstvene organizacije (WHO) u maju 1993, uz nedogledne posledice (povećani mortalitet) za ceo narod, osobito za odojčad, decu, dijabetičare, hronički bolesne, stare ljude, ljude sa malignim obolenjima.Tu se Havel, koji je vrlo često uz svoj potpis crtao i malo crveno srce, pokazao kao licemer. U to vreme ne baš mala češka humanitarna pomoć za Bosnu i Hercegovinu je skoro  sasvim zaobilazila Republiku Srpsku, što su autoru sa čudjenjem rekli ljudi iz njene vlade. U to vreme je bio odgovoran za raznu humanitarnu pomoć (SOS dete, SOS Sarajevo, Čovek u teskobi, itd.) „Havelov čovek“ Šimon Pánek.  Mediji nisu javljali, da je dosta humanitárne pomoći za BiH nestajalo u džepovima bez dna ljudi kao na primer Mušan Topalović-Caco, komandant 10.muslimanske brdske brigáde, jedan od organizatora stratišta Srba „Kazani“ na Trebeviću. A u senci svega toga je stajala i Havelova prijateljica, docnija američka ministarka inostranih poslova Madeleine Albright (poreklom iz Češke, koja relativno dobro govori češki), neprijatelj Srba bez skrupula, koju je čak Havel predlagao, da bude predsednikom Češke republike.        Kada je pitanje odnosa Havela sa Srbima autor pomenuo u jednom od svojih razgovora sa generalom Mladićem, general je podužu diskusiju zaključio približno ovako:        -„Nažalost, predsednik Havel  nije nikako Srbima pomogao. Propustio je svoju veliku priliku da pokaže, da je stvarno veliki državnik i humanista  za sve one, koji su u nevolji a ne samo za neke, koji su bili izabrani od njegovih ideoloških gazdi. On nikada nije te svoje „velike gazde“ kritikovao.“        Ljudi, koje je predsednik Havel sa sobom doveo, su isto tako istupali protiv srpski. Najvažnije mesto medju njima danas zauzima Karel (Karlo) Schwarzenberg, sadašnji ministar inostranih poslova Češke. On je iz stare, bogate, katoličke aristokratske porodice, sa ideologijom bivše Austro-Ugarske, uvek protiv srpske. Njegova porodica je tokom „tridesetogodišnjeg rata“ (1618-1648), zajedno sa katoličkim plemstvom, pomogla dinastiji Habsburga da definitivno dograbi vlast u Češkoj i da pogubí, protera i opljačka nekatoličko  češko plemstvo. To je bio baš Karlo Schwarzenberg, koji je u stvari prevarom 21.maja 2008 izdejstvovao da Češka prizna tobožnju državu Kosovo. Bivši češki diplomata Miroslav Polreich u svojoj knjizi („Skrivena aktivnost iza kulisa, Prag, 2009) pokazuje, kako su dva Havelova čoveka (Schwarzenberg i Saša Vondra, sadašnji ministar narodne odbrane) odbili, posle konzultacije sa Nemačkom, posredovanje dogovora medju Srbima i relativno umerením predstavnikom kosovskih Albanaca Dr.Ibrahimom Rugovom. Bila je to njegova (Rugovina) hitna molba, da se predupredi konflikt. A to zvanična Nemačka, kao neprijatelj Srba, a prijatelj i záštitník protiv srpskih kosovskih Albanaca i njihovih terorista, nije imala u planu. Ona je želela da što više ošteti Srbiju.        Ko pročita sve ovo moraće da se barem delimično saglasi sa time, da dogadjaji i ličnosti iz istorije, uključujući Havela, nisu crno-beli, i da stara latinska uzrečica, da O MRTVIMA TREBA GOVORITI SAMO DOBRO (De mortuis nil nisi bene) nije uvek ispravna, da je verovatno bolje reći O MRTVIMA TREBA GOVORITI SAMO ISTINU (De mortuis nil nisi vere). Lepo je to rekao i francuski filozof René Descart, govoreći o filozofiji, o traženju istině, da о svemu treba sumnjati – De omnibus dubitandum est.        Vláda predsedníka Václava Havela i njegovih bliskih saradnika je veoma oštetila tradicionálno bratske odnose medju srpskim i češkim narodom i postala poslušan sluga protiv interesa srpskog naroda, upros nastojanja předsedníka Klausa. Sadašnja vláda Republike Srbije svojom převiše servilnom i neuspešnom delatnošću u odnosu sa Zapadom, Evropskom unijom i SAD, isto tako veoma šteti interesima svoga naroda.

_________________
Извор: Prof ----- Original Message -----  From: Prof.Dr. Rajko Dolecek DrSc . To: skulturniklub@gmail.com
видети о Prof.Dr. Rajko Dolecek DrSc  http://zavetine.wordpress.com/%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BC%D0%B0/

ЛеЗ 0003100

 

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s