Oznake

(Из бележака. Регистра III. Архива Несебичног музеја)

(…) Богнар се не зауставља на граници метафизике и мистике;  што је добро. Понекад се понавља; често је распричан; у дугим песмама постоје празни ходови; не смета  мноштво прикривених цитата;  његов унутрашњи глас од кога зависи упућује на то да у Богнару  постоји нешто изван њега, не – литургијско, недовољно религиозно, према чему Богнар дугује лојалност, оданост, чему се предаје да би задобио  – шта?  Критичари и антологичари увек имају пред собом скривен или нескривен известан циљ, који најгрубље речено, расветљује поезију и коригује укус. Ове добронамерне примедбе износим, надајући се потајно  повољнијем стваралачком развоју Богнара, али је он могућ и директно  условљен, колико радом на развоју индивидуалног талента толико на – када је реч о српској песничкој традицији – апсорбовању  свеукупне живе традиције…

Антологичари овог песника игноришу; критичари га – прецењују. Колико је поезија овог песника доиста „антрополошка рапсодија“, колико се, доиста примакао андрогинском?  Као човек који је написао роман литургију, први роман литургију на свету, као онај који познаје  проблеме литургије, и предност литургије над  трагедијом, Богнарову трилогију сам читао мељу последњим књигама савремених песника, и доживео сам, као читалац, извесно разочарање, а оно долази отуда, песник Богнар за то није крив, што сам, претпостављам, помало, био  заведен медијском халабуком и присутношћу Богнара  у медијима. Да би заиста стигао до истинског литургијског осећања и поимања света, овај песник који је још увек млад човек и уметник у развоју, треба да се мало замисли  над оним што је до овог часа урадио, да то упореди са најистакнутијим остварењима вршњака (или песника приближних година) ( на првом месту – Г- дина А. Лукића, на другом Вл. Јагличића). Нека погледа  песме старијега песника Р. Војводића : „Нека се испуни“, изванредну у много чему, и без и једног празног хода; и разумеће моје резерве, пре свега, када је реч о ономе што он вероватно верује да је најбоље у његовом досадашњем опусу.

http://antologijaol.wordpress.com/2011/07/24/%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2-%D0%B2%D0%BE%D1%98%D0%B2%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D1%9B/  )

Препоручујем да информативно прочита (ако није до сада) и  „Пергаменте“ Ј. Спиридовић – Савић (1923), једну једину књигу трагичнога Продановића, сакривеног песника „ГЛАС“ (1962),  које покојни И. В. Лалић, као приређивач   (Српска књижевност у сто књ. ; књ. 13) ,  да не кажемо скрива, али превиђа, даје „танко“. Исто чини и Миодраг Павловић, као антологичар, и то чине и многи други српски антологичари, упркос томе што је Дучић веома хвалио књ. „Пергаменти“.  Препоручујем и изврсно библиофилско издање најновије књиге  Ранка Соколовића (1960) „Служба светим ратницима“ (2001)… То су књиге, које поред лиризма, тог првог ступња поезије, садрже  (као уосталом и низ песама заборављеног неправедно Живка Јевтића, или  скоро непознатог Ратка Марковића Риђанина, 1948), најгрубље речено, осећај за литургијско, осећај који искључује расипање поетског материјала;  известан говор из повучености, не из сујете,  помодне амбициозности; читање ових, али и других аутора једном српском или било ком другом песнику који има намеру да то буде и после двадесет четврте, и тридесет и седме године, и четрдесете…може бити од извесне користи!  Елиот песников дух описује као „врсту посуде“ у којој се “ скупљају и гомилају безбројна осећања, фразе, слике које ту остају док се не окупе сви чиниоци који могу да се сједине и образују нову сложеницу“.  Као писац и песник коме је стало да се најновија генерација песника српских запути пут другог и трећег ступња поезије, нисам од оних српских критичара који ће олако дати  песницима похвале за оно што нису досегли.  Богнар је на путу да образује ону елиотовску „нову сложеницу“, то сам осећао читајући пажљиво његову поезију, баш зато што сам уважио промену његовог имена. Иза његове поезије долази избор  из опуса једног од најврснијих стилиста и највиших српских духовника, Велимировића; да би се одржала „зона преливања“  морао сам бити строг према  Богнару, али не претерано строг! Ја не нападам као Елиот гледиште које је „можда везано за метафизичку теорију супстанцијалног јединства душе : јер моје је мишљење да песник не поседује „личност“ коју треба да изражава, већ један одређен медијум који је само медијум, а не личност, у коме се утисци и доживљаји комбинују на необичне и неочекиване начине. Утисци и доживљаји који су важно за човека могу да се никако не појаве у поезији, док  они који су значајни за поезију могу да играју сасвим неважну улогу за човека, за његову личност“. …

Видети: http://antologijaol.wordpress.com/2011/07/24/%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BD%D0%B0%D1%80/

Advertisements