Oznake

Цитат.  – Милован Данојлић: Како је Добрислав протрчао кроз Југославију, Београд: Бигз, 1977, 287 стр. ; стр.: 143 – 146, из Главе шесте, потпоглавље Освета неприхваћеног ствараоца; с народом и за народ.

____________________

Зар је то поезија? – запитаће који површни, уз то непроницљиви читалац. Није ли очигледно да навожени стихови не заслужују пажњу иоле упућенијег критичара? Чему, онда, бављење таквим несувислостима? Шта аутор овог развученог и неодредљивог списа хоће да каже? Какво задовољство налази у оживљавању једне неважне, праведно запостављене књижевне појаве?Зашто бисмо се, поред толиких значајних имена новијег домаћег стваралаштва, задржавали на овом полуписменом почетнику? Зар наш културни и општи развој није заувек превазишао старинско гуслање и романтичарску брбљивост? Или је, можда, заговорник попартистичке поетике, па жели да укаже на дирљиву лепоту дечјих  неспретности?Зашто се усредсредио на Раденовића?Зар није, и за ту врсту испитивања, могао да нађе неког заслужнијег и познатијег песника?Не би ли било мудрије да се на овакве остатке прошлости у нама и око нас једноставно не осврћемо?

Они читаоци који су нам, углавном из личних разлога, наклоњени, одговориће да ми нигде нисмо тврдили да је то поезија, већ да смо се бавили, и да се бавимо психосоциологијом једне појаве, којој је култура област испољавања. Добра одбрана; бољу ни сами не бисмо могли да смислимо. Треба, међутим, да додамо да нас судбина необразованог и неприхваћеног балканског песника по себи занима, и да нам је више стало да је опишемо, но протумачимо. Ево човека који, од првог закорачаја у модерну епоху, почиње да губи: напредује, уздиже се, у ништавило се разлива… Описивање таквих, неизбежних губитака трајни је и узвишени списатељски задатак. Додаћемо – ово сасвим обазриво и стидљиво – да у Добрислављевим песмама, понекад и понегде, блесне нешто што може да узбуди и изграђенијег читаоца.

То није поезија!

Највероватније, није. Но можда би, баш на овако простом примеру, могло успешно да се покаже: зашто није. Зашто је, и како, Добрислав промашио.

Ми, најпре, не мислимо, да се сигурно и заувек зна шта јесте, шта није поезија. Не верујемо да постоји утврђени списак услова, захтева, поступака и решења који једном исказу дају несумњив поетски карактер и високу уметничку вредност. Знамо једино да је све у добром писању, у великом стилу, у сјајно употребљеном језику. А до тог циља стиже се различитим, па и супротним путевима. На питање Шта је поезија? не може се, дакле, дати тачан и коначан одговор. Питање, овако постављено, озбиљни аутори ретко и нерадо расправљају. Појам је преширок, употреба речи поезија сложена и пребогата. Штогод да рекнемо, тачно је и недовољно. Но, ако је тешко дефинисати поезију уопште, ако је немогуће предвидети и побројати услове и облике њеног појављивања, препознавање правог песника изгледа нам много лакше. Песниковање је начин живљења и умирања; оно је напетост једног вишег, из система нужди и потреба искљученог реда. Песник је онај који мора да пева: добре или лоше, узвишене или глупе стихове, – то, за први мах, није најважније. Значи ли то да, ако постоје прави песници, постоје и они други, лажни? Без сумње. Непесника ћете препознати и по томе што у њега глупих стихова нема. Лажни песници су упућени у игру; пуни су откривалачких немира, мисаони су, довитљиви, вазда у току ствари. Знају шта иде, шта се тражи, а шта, и због чега, никако не иде. Помно прате светска збивања; спремни су, у сваком тренутку, да се преорјентишу. Наступају у групама, истурају прогласе и манифесте. Слављени су и награђивани. Баве се, ако је таква мода, и политиком, али безболно, издалека, ништа не ризикујући. Учени су и веома паметни; но велике, божанске мудрости, или ове, добрислављевске, срдачне лудости, у њих нећете запазити. Шкрти су, срачунати, ситни и јадни.

А правог песника одликује спремност на раздавање; он даје што може, и што не може. Следећи стих прегласног и разводњеног Раке Драинца песнички је и узбудљивији но томови изнојене, умишљене, мисаоне поезије тих и таквих, силом-песника:

Све бих дао, а ништа немам.

Изворна, песничка судбина, најзад, потврђује оне облике живљења и мишљења у којима се, у прошлости, душа народа најсрећније и најпотпуније давала.

Добрислав је, по нашем осећању, писао углавном рђаве стихове, али је, за разлику од многих славних савременика му, био прави песник. Тврдња наизглед парадоксална: како неко, ко пише лоше стихове, може бити прави песник?

Но, ми о стиховима, не говоримо. Добрислав је живео и умро песнички.

Наши теоретичари модерности одбациће ову врсту умовања; рећи ће да мешамо две равни које немају ничег заједничког – раван живота и раван књижевног израза. Варају се; ништа ми не мешамо. Уочавамо – у стиху, у небесима, или у животу – тачку која варничи, светли, подстиче дух. За разлику од досадних, празних живота наших теоретичара, и њихових још досаднијих целомудрености, Добрислав је проживео узбудљив, занимљив, песнички узорит живот.

Покуцао је на врата наше књижевности у часу кад се њеним кључарима, по шести пут за шесдесет шест година, чинило да су најзад пронашли формулу апсолутне модерности. Шесдесетих година наш се књижевни израз ослобађао стега које су га сапињале негде између 1947. и 1951. године.)Или је несрећа почела 1948, а завршила се 1950? Сведочанства се не подударају). …

____________________________________

 

Ова  занимљиво и веома убедљиво писана Данојлићева књига, штампана је у тиражу од 3000 примерака.  У едицији „Савремени есеј“ (уредник Иван Чоловић). У  довољном број примерака  за све праве песнике и непеснике, и за све тзв. српске теоретичаре модерности. Е сада : да ли су сви ти претпостављени читаоци ове Данојлићеве књиге успели и да је прочитају на прави начин у последњих  двадесет и четири године – времена је било, дакако, довољно! – у то се не бисмо смели заклети. Током пролећа ове године појавио се тематски двоброј пож. књ- часописа Браничево, КЊИЖЕВНА КРИТИКА ИЛИ ПРОВЕТРАВАЊЕ КРИТИЧАРСКИХ ЛОЖА, и неким стицајем околности, изостао је прилог, пробран из дела песника-критичара, Милована Данојлића. Наведени цитат могао је бити уврштен у тај избор. Као уосталом, и понеки одломак из књиге Мирослава Егерића (Писма породичним људима, у Машићевом, тј. у шињелу Пишчевог издања; јер таква књига онда другачије не би могла бити ни објављена.) Данојлићев одломак је убедљиво писан на тему  Поезија, прави песници, непесници. Ових дана, почетком септембра 2011. године, када сам отпочео објављивање Канала ФИЛТРА, на страницама посвећеним Опалом лишћу, тј. проблемима и вредностима српске поезије 20. века, стигао сам до оних антологија српске поезије – које су приказивале и „вредновале“ поезију посвећену  Вођи – коју оштрији критичари називају и примерима удворичке поезије ( видети више  Канал ФИЛТРА (007) ) као и тзв. Антологије мисаоне поезије  (Канал ФИЛТРА (006) ), и присетио се одломка о  Данојлићевом Добриславу, и о теми „пакла и ужаса“  многих тзв. Антологија српске поезије друге половине 20. века, као и антологија поезије последње деценије.

Све личе, у понечему, као јаје јајету. Тонтићева антологија и Лазићева (на француском), али и антологија Ј. Аћина! Те антологије, изриком побројане, пуне су  „непесника“ у оном Данојлићевом схватању, због чега сам овом мудром и стрпљивом писцу  веома захвалан.

То Данојлићево схватање није јеретичко; оно је само доказ да још увек постоји један мали број писаца у оквирима српске књижвности, којима свраке нису попиле мозак. Такви су песници и критичари . увек, на мети. Оних – тзв. теоретичара модерности. У какве спада и А. Ј. (Видети : Добрица Ћосић и Данојлић, о истом , ПУНА ПРАЗНИНА, и изузетно досадно и неуверљиво писане најновије две Јерковљеве књиге  у издању Браничева!)

Као у каквом мравињаку, захваљујући пре свега тзв. Официјеној критици, официјелним издавачима и наметачима, у српској књижевности минулог века, и овог који је отпочео, врви ид наметнутих и непесника! …

Advertisements