Ознаке


 

1

ОПЕТ ТО, ИСТО

Нисам имао среће са многим рукописима својих књига. Понеки од њих беху заточени код београдских издавача (доминантних монополских комунистичких издавача, да им не наводим имена, јер би им учинио услугу!), као на робији. Као да је те рукописе неко „уврачао“. Ако мислите да ја сада, много година касније, све ово пишем, како бих покушао да скинем „враџбину“ са читавог низа мојих наслова који су штампани окаснело, и опет у незгодно време, грдно се варате. Не пишем ни мемоаре, ни меморандум. У јануару 1994. године покушавао сам да средим своју сеоску библиотеку, али полице су заузели (неколико дужних метара) дневници и бележнице, које сам водио од најранијих дана! … Нагомилало се … Шта да чиним са свим тим дневницима и бележницама, које су већ почели да нагризају влага, године и мишеви, понеке претворивши у фину папирнату плеву?
Да их бацим у старо зарђало гвожђе, као што је много шта одбачено? А можда да прелистам и читам све то поново? Зашто? Да бих се у огњу страдања освестио и засијао као усијано гвожђе?
Док сам листао не једну бележницу, у којима је било свега и свачега, одлучио сам да ускратим задовољство књижевним лешинарима, јер би они сигурно после моје смрти по свему томе роварили не сналазећи се у мору рукописне заоставштине.

Ја сам водио све те бележнице не да би их објављивао.
И тако читаву једну зиму прегледао сам безбројне странице, покушавајући да сазнам на шта сам протраћио многе дане, месеце, па ако хоћете и године, најбољи део живота, тврдо решивши да се стесним, напрегнем и освестим, да се поклоним, окадим и запечалим, да пођем путем Бога и ковача. Ковач понекад одбацује гвожђе које му се не допадне. Узима неко друго и више пута га баца у огањ и поново кује, да би исковао од њега нешто сасвим друкчије, корисније, можда и леше?
Те зиме ја нисам урадио много, осим каталогизовања. Верујући да ме Бог није одбацио после првог жарења него ме је бацао у ватру много пута, да би од мене исковао нешто неочекивано, прекаљено …

 

2

 

20. јануара 1985. у дну странице једне књиге забележено је мојом руком: Не смем дозволити да ме историјска грађа прогута, ја њу морам сварити!
Мајка ме је родила пре двадесте, премлада. Брата је родила преваливши двадесте и пету, релативно млада. Године су тада биле огромне… Да, чини ми се да је моје детињство имало две епохе. Прва је трајала до поласка у основну школу, рецимо, до моје осме године. То јест до оног лета када се родио мој млађи брат. Сећам се тога дана, био је август. 6. август 1957. године. Чувао сам овце са посестрима на стрњикама на западном ободу села у пољу према Мустапићу, кад смо у заранке дотерали овце, под шупом са сводовима у великој белој корпи, не у колевци, то сам запамтио, лежала је крупноглава беба…

Следећу белешку налазим на једној од празних страница  МЕМОАРА Стефче-Михаиловића (1928) (вероватно настала после Божића 1986.).
Мирис тамјана, подгерјане сарме на решоу, дуванског дима, кафе. Београд, ул. Лоле Рибара 5, собица са посебним улазом 2 х 2,5 м. Сећање на одлазак на славу, тј. Светог Николу у госте, у Кучево код тетка Наталије. Тесне гумене чизме. Дављење сармом од купуса. Магла и студен. Тунели – сенски, каонски… Бездан раних успомена…
Зима је, као некада (у Доситејевој улици, 1969/70.)
Помешани мириси преко ноћи се ужегну и базде као ципеле човека коме се ноге много зноје…
Прозори су замрзнути…
Али изнутра су почели да се топе…

Пловно стање успомерна привлачи… „Време уметности је тешко, рестаураторско“, пише на једном месту Шкловски.
Не, немам намеру да пишем књигу ни о првој ни о другој епохи свога детињства. Само бих да саберем белешке које сам већ нагде записао. Рестаурација белешки, као што је ова, нема смисла. Не треба ништа дотеривати!
Пловно стање успомена понекада је знало да траје сатима, не данима. Велике ледене санте су надолазиле из заборављених бескрајних простора антарктика детињства и топиле се пред мојим очима, плавећи собу, улицу и кварт и град, који се уплитао у мој живот својим чудовиштима…

 Белатукадруз