Oznake

(Одломци. Из јесењег броја књижевног часописа БРАНИЧЕВО, 2012, посвећеног Духу српске књижевности)

________________________________

Теже је родити сићушну травчицу, него ли срушити камену кућу.
Из „средишта тужних запажања“ током многих година књижевног рада, примећивао сам, видео, посматрао на основу књиге прихода-расхода појединих издања, на основу „мишљења штампе“ – чим напишеш нешто подсмешљиво, злобно, рушилачко, убиствено – људи се одмах жудно лаћају књиге, чланка.
– И крене и крене… Али ма са коликом љубављу, од чистог срца написали ви књигу или чланак са позитивном садржином – то лежи мртво и нико се чак не потруди да отвори чланак, да расече брошуру, књигу.
– „Баш ми се не чита“ – овде; „досадно је, досадило је“.
– Ама шта вам је „досадило“? Ма нисте ни читали?
– „Свеједно нам је досадило. Знамо унапред…“
– „Јуримо. Ловимо. Захваљујемо“ – тамо.
– На чему „захваљујете“? Та срушило се и смождило је или ће се срушити и смождити?
– „Свеједно… Весело је. Веселије је да се живи.“ Људи воле пожар. – Воле циркус. Лов. Чак и кад се неко дави – у ствари воле да гледају: нагрну.
У томе је ствар.
И Књижевност ми се огадила.
(бавећи се нумизматиком)
* * *

Наравно, не искористити такву узаврелу енергију какву је имао Чернишевски у циљу изградње државе – био је злочин који се граничио са неделом. За Чернишевског сам увек користио погрешна мерила: мислиоца, писца… па чак и политичара. Он ту није ништа нарочито, а понекад је смешан и претенциозан. Ствар није у томе: није у томе што још од Петра (првог) нисмо имали прилике да видимо природу у којој би сваки сат дисао, сваки минут живео, и сваки корак био обележен „бригом за отаџбину“. Све његове „стране књиге“ биле су глупост; Милова реформа „политичке економије“ је петљавина храброг богослова. Сав тај галиматијас могао је и требало му је опростити и не користити главу већ крила и ноге који су били сасвим необични, ни са чим се нису могли упоредити – или тачније: такве је „ноге“ имао још само ватрени Петар, који није умео да се заустави. Несхватљиво је како то да наш млитави, мртви, беживотни државни механизам није знао где да пронађе „енергију“, „раднике“, није користио ту „парну машину“ или тачније „електромотор“. Шта су сви Аксакови, Ј. Самарин, Хомјаков или „чувени“ Мордвинов у поређењу са њим као јавним радником, тј. као могућим јавним радником кога су закопали негде у снеговима Виљујска? Али ту морамо да пребацимо и њему. Зашто се кад је у грудима осећао толико енергије није пробио до послова, изљубио руке свим генералима, и уопште зашто није „сваког“ љубио у раме – само да му допусте да помогне народу, да може да му приђе, да му дају ресор. Добро га ошинути по његовим комуналним и социјал-демократским идејама, лично њега благословити да живи и са педесетак студенткиња, па чак и да се удави у Цебриковој – и поред свега тога ја бих га ставио не само на чело министарства, већ и на чело система министарства, подаривши му улогу Сперанског и „несаломљивог“ („непоколебљивог“) Аракчејева… Такве личности се рађају једном у више векова и бацити га у снег и дивљину, међу борове и у блато, то је… то је… Ђаво би га знао шта је то. Читајући га (читао сам о Лесингу, тј. почетак) непосредно се осећа: никад се неће уморити, мисли – мало, жеља – сноп муња. Баш „перуни“ у души. Сад се све то (преписка са женом и однос према Доброљубову) разјаснило: он је био духован, спиритуалан „С“, а такви соколови не склапају крила, већ лете и лете, до краја, до смрти или до победе. Нису ми позната његова искуства, али то није ни важно. У суштини, као јавни радник (друштвено-политички) он је био изнад Сперанског и свакога из круга „Катарининих соколова“, и бравурозног Пестеља, и нескладног Бакуњина и охолог Херцена. Он је стварно био соло. Бесмислени положај практично потпуне немоћи гурнуо га је у књижевност, публицистику, филозофске нијансе, па чак и у белетристику: где је, немајући никакве личне склоности (тишина, посматрање), поломио све столице, уништио столове, испрљао удобне собе за становање и уопште направио је „нихилизам“ – и ништа друго није ни могао да уради… То је Дизраели, коме нису дозволили да крене даље од „романсијера“, или Бизмарк, кога би због двобоја са студентима осудили да се читавог живота „бије флоретима“ и „забранили да га ма где приме на посао“. Ђаво би га знао: усуд, судбина и не толико његова, колико Русије.

Али и он је: није смогао да „стисне у песницу“ свој нихилизам и богословље. Због народа. Због малокрвних сељака без коња.

Чудно: па то је директан пут до Цусиме. И што је још чудније: да је кренуо у праксу – ми не бисмо ни имали теоријског нихилизма. У тој стварно изузетној биографији ми смо се приближили Дрву Живота: али – посекоше га. Посекоше га, „да би од њега направили опанке“ за „Обломова“…

(бавећи се нумизматиком)

* * *

… Стапање мог живота Фатума, нарочито мисли и најважније писања, са божанским „хоћу“ – било је увек у мени, од најраније младости, чак од дечаштва. И одатле потиче моја немарност. Ја сам био немаран јер ми је неки унутрашњи глас, неко чврсто унутрашње уверење говорило да је све што говорим – божја воља. – То није увек било под истим напоном: понекад су та убеђења, та вера, постајала ужарена, као да сам се сав згуснуо, душа се згушњавала, мисли су имале необично устројство и „језик је слободно говорио“. У таквим приликама није ми перо увек било при руци: и онда сам говорио оно што ми је било на души… Али ја сам осећао, у оном што говорим има таквог притиска снаге („густине“), зидови то не би издржали, институције се не би сачувале, ни туђи закони, ни туђа „уверења“… Осећао сам да у таквим тренуцима говорим неку апсолутну истину и под …истим оним углом“ какав постоји у свету, у Богу, у „истини садржаној у себи самој“. Већи део тога ипак није записан (нисам имао перо).

* * *

Никад нисам имао осећање кривице (као код Достојевског): али је увек било осећања своје бескрајне слабости

Почео сам да бивам слаб од своје 7–8 године… То – чудан губитак своје воље над самим собом – над својим поступцима, „избором посла“, „службе“. На факултет сам се на пример уписао зато што је мој старији брат био „на том факултету“ у оно време без икакве психичке и уопште без ма какве везе са братом. Ја сам увек улазио на „отворена врата“ и мени је било свеједно „која су се врата отворила“. Никад у животу нисам чинио избор, никад се у том смислу нисам колебао. То је била чудна безвољност и чудна равнодушност. И увек мисао „Бог је уз мене“. Али ја нисам улазио на било која врата у нади да „ме Бог неће оставити“, већ из  заинтересованости  према  Богу  који  је  са мном, и из незаинтересованости према томе „на која ћу врата ући“. Ја сам улазио на врата из „сажаљења“ или из „захвалности“… На основу ова два мотива, мислим да сам ипак био добар човек: и Бог ће ми због тога многе ствари опростити.

* * *

Колико је наших репутација, ако не књижевних (ниједна књижевна) онда новинарских, обливено крвљу младих. О, кад би младићи икад могли да поверују да људи који их никад нису гурали у тај крвави посао (терор) воле и поштују њихову драгоцену вечиту душу, њихову неизвесну и драгу „будућност“ (читав свет), више него те њихове „доушнике“ којима су се поверили… Али никад у то неће поверовати!… Они мисле да су усамљени, напуштени: и да су им „блиски“ они који им шапућу: „идите испред нас, ми смо већ стари и ништавни, ви сте храбри и племенити“. Тај ђаволски шапат никад није био схваћен. Њекрасов, члан Енглеског клуба, партнер милионера, гурнуо их је више него било ко други својом песмом „поведи ме у табор међу оне што пропадају“. Та песма је сва заиста прожета крвљу. Не може се замислити несрећнија омладина него што је наша. У томе се огледа сва наша стварност, која је толико бесмислена да личи на сан, која у младићима подржава ту црну и горку помисао („сви су нас напустили“). Шта су у ствари видели и чули од гвоздених генерала, од ледених саветника, од „дерикожа“-трговаца, од „скоро читавог руског народа“. Али можда ће се сетити старих бака, старих тетки… У томе је трачак наде. Боже, како је ужасан наш живот, како је стварно мрачан.

* * *

… Срео сам тројицу људи који су били паметнији или тачније, даровитији, оригиналнији, својеврснији од мене: Шперк, Рци и Фл-и. Први је умро као дечак (26 г.), ни у чему се није исказао; други је био „Тентетњиков“, који је грејао трбушчић на сунцу. Сам себе је дефинисао (алегорично, у једном чланку) као Ивана Ивановича који свира виолину. Изванредна особина њиховог ума или тачније њихове душе, њихово метафизичко искуство (пре рођења) је у томе, што они нису знали за грешке; њихови судови су се могли примати „наслепо“, не проверавајући, не размишљајући. Њихове речи, мисли, судови и они најкраћи, осветљавали су често читаву светску област. Сви су били скоро славенофили, а у суштини и нису били славенофили већ субјекти, „ја“…

Остали познати људи које сам сретао: Рачински, Страхов, Толстој, Победоносцев, Соловјов, Мережковски – нису били јачи од мене…

Имао сам утисак да у Тигранову има нечег веома јаког и самосталног (књига о Вагнеру). Али ми смо се видели само једном и ја сам при том био узнемирен и нисам могао пажљиво ни да гледам, ни да га слушам. О њему ћу рећи да је „можда даровитији од мене“…

Столпнер је био веома паметан и у својим појединим судовима јачи од мене; али уопште узевши није био јачи од мене.

Да… још сам Константина Леонова осећао јачим од себе (преписка са њим).

Али над свима које сам набројао имао сам преимућство лукавости (руска промућурност) и можда због тога нисам пропао (књижевно) као ти несрећници („промашени људи“). Од детињства, од мог уплашеног и измрцвареног детињства, ја сам се навикао да ћутим (и вечито размишљам). Стално ћутим… и стално слушам… и стално размишљам… И будале и речи паметних… И све то зри у мени полако и тихо… Ја се нигде нисам журио, „само би да се одморим“… И од те успорености, у време кад се у њима све прекинуло, у мени се није прекинуло, и ја мислим – у мени је сазрело. У поређењу са „Рци“ и Шперком, како се широко развила моја књижевна делатност, колико је већ књига издато… Али током читавог мог живота, никакве штампане оцене, никакве похвале у оној истој штампи нису ме испуниле тим спокојним лепим поносом као што је пријатељство и ја сам осећао поштовање (од Шперка – и љубав) те тројице људи.

Али каква судбина књижевности: зашто су они тако непознати, одбачени, заборављени?

Шперк је верно предосећајући своју судбину имао обичај да каже: „Ви сте (мислим) читали Грубера? Не? Страшно волим да проналазим нешто његово. Мене уопште привлаче непознати писци који су остали непримећени. Какви су то били људи? И тако се радујем кад наиђеш код њих на необичну и преурањену мисао.“ Како је то једноставно, дубоко и прекрасно.

Још увек се сећам његових афоризама о деци: „Деца се од нас разликују по томе што све примају са снагом реализма каква је недоступна одраслима. За нас је ‘столица’ детаљ намештаја. Али дете не познаје категорију ‘намештај’: и столица је за њега тако огромна и жива како за нас не може да буде. Зато деца много више уживају у свету него ми.“

Још је необичније мишљење: „Животно правило да деца морају да поштују родитеље а родитељи морају да воле децу, треба читати обрнуто: родитељи су ти који морају да поштују децу – да поштују њихов својеврстан свет и њихову ватрену природу која је спремна да се увреди сваког тренутка; а деца треба само да воле родитеље – и они ће их свакако волети чим осете то поштовање према себи.“

Како је то дубоко и ново.

Толстој… Кад сам с њим између осталог разговарао о себи и браку, о полу – видео сам да је све то код њега збркано као код гимназијалца који преписује са обрасца, а у ствари се ништа у то не разуме осим да се „треба уздржавати“. Он чак није умео ни тај кончић „уздржавај се“ да распреда у ланене нити, од којих је уплетен. Ни анализе, ни способност комбиновања, чак ни мисао – сами ускличници. То искључује заједничко деловање то је imbécile.

Код Ст-ва занимљиво је само то што је „ђаволчић седео на његовом рамену“ (у Балтичком мору). О томе је вредело поразговарати. Загонетна је и дубока његова туга, оно о чему је он ћутао. А речи, написане – све најобичнија журналистика („брандељаси“).

Он је испред себе носио свој понос. И он је био ништа. Најбољи део себе, тугу – он је прећутао.

Победоносцев је био диван човек: али ничим није показао да има „диван, својеврстан руски ум“. Био је тако обичан да чак није изразио ни своје професорство.

Крив сам пред њим: нисам смео рђаво да пишем о њему после смрти. Иако објективно гледајући то и јесте тачно, али у том писању нисам био племенит. Рачински је био сувопаран и уредан ум, без ичег новог и оригиналног.

* * *

Књижевност (штампа) пригњечила је човеков понос. Сви су почели да се боје, сви су почели да очекују од ње. „Али ипак те варалице деле монтионовске премије.“ Ето одакле је израсла њена снага.

Њена снага се завршава тамо где човек на њу зажмури. „Шеста држава“ (Наполеон о штампи) претвара се неочекивано у сиво, оронуло село, чим јој окренете леђа – ви видите ствари, а не мапу са натписом „шеста држава“.

(Василиј Розанов, Осамљености, Графос, Београд 1983,  21–23, 65, 73–76)

______________________________

Видети и друге чланке из овог јесењег броја Браничева:

НИКОЛАЈ  БЕРЂАЈЕВ РУСКА РЕВОЛУЦИЈА

http://principova.wordpress.com/2012/07/31/%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B0%D1%98-%D0%B1%D0%B5%D1%80%D1%92%D0%B0%D1%98%D0%B5%D0%B2-%D1%80%D1%83%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D1%80%D0%B5%D0%B2%D0%BE%D0%BB%D1%83%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0/

Р. М. ЕМЕРСОН  ДУХ 

http://zlatnirasudenac.wordpress.com/2012/07/31/%D0%B4%D1%83%D1%85-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B5%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8-%D1%87%D0%B0%D1%81%D0%BE%D0%BF%D0%B8%D1%81-%D0%B1%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B8/

 

Advertisements