Oznake

Помишљам нешто, овако матор, дупло старији од Скерлића, кад је напустио овај наш књижевни и српски свет, помишљам – лако је било Скерлићу. Неколико романа око њега, прегршт песника у целом видокругу, једна једина права домановићевска птица ругалица, као савременик, неколико приповедача који су више уздисали, наличили, више имитирали, копирали и још више по биртијама пили. И само један условно говорећи модеран, онако снохватичан, „чупав и занесен“ песник коме је са лакоћом и са великим густом онако сурови и неправедно, као петлу који прерано кукуриче, критиком за памћење, он, Бесни Скерла, заврнуо шију.

Он је стајао као грмаљ, ма какав грмаљ, као киклоп међу њима, онако виспрен, оштрорек, прек колико треба и разуман колико се год може, образован да разуме и строг да суди и пресуђује. Литерате нису ту биле само његов забран у коме их је расађивао за памћење и историју, они су тако често били његово обданиште и чак понекад његово забавиште.

Карикирам, наравно, неопростиво упрошћавам кад све то кажем али се питам шта би он радио да се нађе у данашњој књижевној прашуми. Сто педесет романа се појави у једној години и то кад није баш много берићетна, две стотине збирки песама никне на београдском асфалту и исто толико ако не и више по новосадским расадницима, на нишвилским ћелекулским, крагујевачким шумаричким и на свим другим градским и сеоским поетским бојиштима и стратиштима. И то бивају књиге свих праваца и свих стилова, свих нивоа и свих тематских кругова и инспирација.

Само прошле године два наша романа су се одметнула и отишла у Цариград да на далеким и давним чувеним испашама посисају медоносне слике и древне идеје и мудрости. И оба, као за неки наук или неки путоказ, била награђена.

Овенчан је, те прошле године, највећом славом роман који је у Америци покушао да велича једног великог Србина, као опсенара, који се бравурозним, саблажњивим, изумима почетком прошлог века, кад је тамо почео да ври казан за прави вулкан највећих производиних драјзеровских титанских брда и долина од роба за сву па и такозвану широку потрошњу, Србина који се највеличанственије и скупо играо изумима с металним куглама које се као чигре врте на великим гвозденим тепсијама, и са громовима у великим кулама који су стравичним муњама цепали простор над људским главама, најављујући сав овај наш луди чипоидни свет у коме ће, начињени од човека, уместо њега, тог истог човека, ти суперинтелигентни, брзометни и прецизни роботи ускоро преузети, тако све гласније говоре данашњи пророци, улогу оних који стварају будућност и који ће неузбудљиви и објективни, умети мудрије од нас да владају светом  и надилазе, а можда и, ниподаштавајући их потиру све човекове и поетске и друштвене мане и лудости. То Пекићева „Атлантида“ по свој прилици, на наопак, супротан начин, хоће да оствари.

И питам се да ли за све оно што је Тесла, јер о њему је реч у овом награђеном роману, чинио на вашару светског маштарства и поигришта, на њихов, амерички рачун, да ли и за то ни сада, кад су се они тамо заситили и можда преситили и залутали, да ли ми то на неки начин, као народ на разним странама данас и ова Теслина маштарства испаштамо. Не само зато али, ко зна, можда, и за то.

Али да се даље овако слободно не играм с метафоричним пентаграмима и ризикујем да ме, јуродивог, нећете бити вољни да примите и разумете.

Пет, шест од тих бројних романа је награђено само те прошле године највишим националним наградама. И шта да кажем: Лако је било Скерлићу.

А ето овај роман Милисава Миленковића, који се нашао у том ковитлацу, у том романескном поводњу, међутим ако смем да кажем „брендираним“ књижевним творевинама којима се овај наш свет смучио па су од нас утекли (од нас је и бог дигао руке зашто не би роман) тај роман Милисава Миленковића „Болест брестова“ нашао се овде међу нама, хтео да нас загледа мало онако изнутра и како данас и после свега ваљда заслужујемо и како доликује.

Његов главни јунак Гаврило Лугомирски у самој ствари је песник, хоћу рећи неко ко осећа, ко доживљава и преживљава, помало сања а помало му се све о чему прича и сведочи и види, помало му се тај наш свет догађа. И он иде кроз свој живот, онако комотно, без неког лаког видљивог и нарочито смишљеног, унапред по правилима компоновања испланираног, правог реда, иде онако како сећања навиру и како то природно и логично уме да бива. Па се чини да ту има спонтаности, има неке природности и рекао бих наравно и неке онако дискретне и ненаметљиве а веома видне и присутне поетичности. Иде он а ми, сви ми који смо рођени у нашим српским селима и из њих измилели и населили градове и обишли свет и сазнали и прочитали и, што се старински каже, изобразили се (молим вас не никако избезобразили се, него тачно изобразили се) почели смо ту у тим сећањима да се препознајемо и на неки посредан начин, жељни слика о себи какви стварно јесмо, да се огледамо. И знате шта. Милисав Миленковић је успео да се прошета светом и показао како један наш човек успева да у свој језик, па ако хоћете и у свој духовни простор насели друга поднебља, да се нађе у њиховом свету и да чак лексички овлада другим облицима српског говора. То су његови изазовни узлети и то повремени његови излети.

Његов јунак се, у највећем делу романа, враћа свом детињству, сеоским нашим српским просторима, гаца по прашњавим нашим друмовима, иде, јединац, са оцем, као онај Лазин, дечак, први пут на свечан српски начин с оцем, не на јутрење, него у виноград, доживљава своје прве болести и прве љубави, и све то некако без оног црнила, оног тешког терета беде и проклетства и утвара како је рецимо доживео село, један наш други талентовани писац из такозване провинције Радован Бели Марковић на почетку своје списатељске каријере. Толико је та „Живчана јапија“ била содомогоморисана да је он, можда законито, као катапултиран злом, морао да утекне из „реалног“ нашег света, да начини чак свој језик и да се одметне у снове о свету, у маштарство које се служи примерима из светске литературе и расађује их око Белог Ваљева да се некако спасе успомена и непосредности и можда оптерећења које је ко зна како нашао и ко зна зашто, с тако рањеним осећајношћу, осетио међу сеоским Србима, толико сурово потрошеним у животу и историји.

Овај Милисављев свет је некако као филтриран кроз успомене једног осетљивог бића али је светао, опточен паспаљем памћења, што му даје магловит лик легенди али је ту, препознатљив, и наравно на много начина и реалан и наш, а не натакарен или нахерен, нити оцрњен књижевним обавезно постмодерним измишљотинама и смицалицама. Види се ту и село и Пожаревац, види како се одрастало, како се све мењало, како расло у прошлом веку и читалац све то доживљава као што смо доживљавали ону серију, телевизијску серију „Више од игре“ о нашој предратној паланци коју је направио један исто тако поетичан и прецизан, ничим претходним неоптерећен и за нашу грађанску прошлост тако одавно везан, писац сценарија какав је био рано и ненадокнадиво изгубљен, Слободан Стојановић? Не говорим о угледањима, нити сличностима, него о типу, основном уметничком настојању да књижевност буде одраз и израз, и визија и визура, и дух и сан, а не ни карикатура ни изругивање, којима смо углавном за свих ових две стотине година били веома склони и у којима смо веома успешно били Молијери а Балзаци и Толстоји, све до друге половине прошлог века, готово никакви.

Знате ли какве су све светске даме и госпође ходале Београдом у оном предратном времену (мислим наравно на године пре Другог светског рата), како су биле отмене, како су живеле лако у великом свету, дружиле се с париским и бечким дамама и биле са њима што се каже на перту, па онда каквих је било дипломата, светских и учених људи, научника од угледа и државника од формата и педигреа, а од свега тога ми имамо само госпођу министарку, која је зато што није било Наташе Болконске или Госпође де Ренал или Еме Бовари била мерило ствари и једина, у основи трагична реалност у нашим главама. Зато смо грешни ми који пишемо и ми који под сукњом ове сјајне опајдаре живимо и видимо сами себе и свет око нас. Ето том карикатуралном, том поспрдном свету, који је ваљда и огадио нашим писцима па су утекли од свога народа и често (изузимајући по неког од њих) углавном сликају неке бледе, уштогљене духовне изроде без боје и мириса, или трагају за идејама које и врапци већ одавно певају по белосветским крововима и олуцима и праве се као да су вола скембали за рогове или бога ухватили за браду, ето том свету се овај роман без неке видљиве намере и без икакве побуне, супротставио својим духом, својим поштењем, својим сликама и визијама, које нас враћају у загрљај прецима и умеју да  препоруче потомцима без цифрања и пренемагања, без робовања белосветским помодним ветровима и напуханим књижевним меховима униформног неког измишљеног и безименог света и времена. Ту је и тако стао пред нас овај писац симболичних болести брестова и наравно, како тренутно није у „тренду“ није добио, нити је било логично да добије било какву награду, јер награде нису више само мерило, него много више знак припадности књижевним или и неким другим покретима и таборима.

Лако је, моја господо, било Скерлићу. Тешко нама и, међу писцима, не само Милисаву Миленковићу.

_____________________ Реч о роману „Болест брестова“ Милисава Миленковића

(Марковић први пут публикује у „Сазвежђу ЗАВЕТИНЕ“ )

Advertisements