Oznake

(….) Наравно, говорити о неком апокалиптичном
делу, о објави, а не поменути откровење из Новог
завета и Нострадамусова пророчанства било би
неумесно.За наше прилике треба поменути и
Тарабиће, чија већ митска пророчанства имају своју
употребу и у нашем политикантском животу и са
својом „истинитошћу“ и са својом популистичком
употребом.
Пет стотина година је прошло од рођења
Нострадамуса. „Предвидео је…“ „Трећи светски
рат.“ Нострадамус је и у свету медија. Нас тренутно
занима апокалиптична визија као уметност:
„Видећете рано и касно како се велика промена
збива /страхоте крајње и освете: /те ако месец
анђео његов буде видео, /небо ће се приближити
нагибима.“
Упоређивањем ове апокалиптичне визије,
слике песничке, са сликама из Откровења и
Лукићевим сликама, видимо и велики домет
Лукићевих слика виђених, предвиђених. Не у смислу
датума „миленијумског мира“, но у смислу
могућег, вероватног. Ево и много навођене визије
прорицања, разарања Хирошиме: „Излазеће сунце
велики огањ видеће се, / бука и светлост ка
Аквилиону шириће се: / унутар круга смрти
крици чуће се, / од огњеног мача, глади, смрт чуће
их“.
Нострадамус: Једна од најзначајнијих
личности шеснаестог века; „Шарлатан и стихотворац“,
„Пророк из Салона“. У његовој књизи
пророчанстава Центурије су, ја мислим, и
изванредне визије апокалиптичке велике уметничке
вредности и својеврсне. Ако ништа друго, оне су
истиносност ирационалних вруља самог аутора,
Нострадамуса. „Маштовито пророчанство
написано у стилу астролошке технике која се
равна према положају звезда, односно планета“.
Далеко сам од тога да злоупотребљавам
Нострадамуса и његоба пророчанства у смислу
антикомунизма или антикапитализма, као што се
углавном чини у неким модерним тумачењима. Исто
сам, наравно, далеко од тога да тумачим Лукићево
пророчанство, визије апокалиптичне, у политикантској
манипулацији, без обзира што и
Откровења, и Нострадамус и Лукић имају свој
узрок и у тубитку (друштвено биће одређује свест
човека).
Посебно нешто треба рећи о хришћанској
апокалиптичној мисли, будући да су природне везе
Лукићеве поеме, објаве и Откровења Јовановог јаче.
Наука каже „да је хришћанство настало у крајевима
прожетим апокалиптичним менталитетом“.
„И Јован Крститељ, Исус, и првобитна
хришћанска заједница (укључујући и Павла)
одражавају ту апокалиптичну перспективу“.
Говори се о томе да су неки појмови хришћански
проистекли из апокалиптичних појмова. Главни
хришћански апокалиптични спис је Апокалипса по
Јовану (Књига откровења). „Елементи апокалиптич
ких мислих и симболизма појављују се и у
неким деловима новозаветних писаца…“
Никоме није загарантовано ауторско право
на жанр. Све ово говоримо јер не верујемо да код
креативаца постоји утицај. Лукић просто пише у једном
жанру. Извесно коришћење традиционалних
појмова није утицај. Као кад би некога оптужили да
је под утицајем што је направио врата да се улази и
излази из куће, собе. Говоримо о претходници у
жанру не да бисмо умањили значај Лукићевог
откровења које је као формација песничка условљена
самим песником и друштвеном формацијом; већ да
бисмо показали да код уметничких дела постоји
присуство прошлог, древног у садашњем, модерном
и тиме показали вредност тог дела.
За нас је важно да Лукић није конфекцијски
радио своје дело по шемама пророка, апокалипса.
Важно је да Лукић говори. Не говори примењена
поетика, чега има доста у нашој књижевности,
сателитској, из друге руке, трабантској, тривијалној.
Па и у смислу коришћења астрологије, карата
и других техника из, да кажемо, субсвета. Једном
искоришћена техника као оригинал већ после
прелази у књишкост, занат. Тренутно су за мене
сада интересантни стихови овог ренесансног универзалног
човека („Бог на земљи – човек“), стихови
који мислим тумаче, да кажемо уобичајено, усуд
песника Лукића: „Филозофска школа новог стила;
/ презирући славу, част и богатство, /неће наћи
дан сред германског крила: /слиједит ће њу многобројна
братства“ (III, 67).
Ето, у својој ренесансној свеобухватности
из духа вруља ирационалног поете Нострадамуса
видимо и осветљени дух Лукића из двадесетог века
и почетка двадесет првог. Да не говоримо и о нашим
и Нострадамусовим виђењима о „ратничкој пјесми
небом што иде“ или „божанским душманима“. Да, да
не говоримо овде о Милосрдном анђелу.
Лукићева апокалипса је аутентична лирска
творевина без лажног митског дубокоумља каква је
рецимо књига Четири канона Ивана В. Лалића.
Лукићева апокалипса хоће да одложи смрт.
Пролазност човека. Можда смрт нас хоће да
одложи?! Ето, моја несувисла игра са субјектом и
објектом, бескрајна игра речи која хоће да допре до
Апсолута.
Нико ми не брани да се играм; а Лукићева
Објава ме покреће на ту и такву игру о којој се
неретко говори у књигама и у животу.
Дух ми блуди Авалом. Тамо нешто скакутаво
спали Голешку богињу. Авала – кажу неки у
лудилу и пијанству мисли из тајних знања: „Авала је
Авељев брег“. Торањ на Авали. Авале још има,
торња више нема. Лешина торња. Симбол народа
који је кажњен на ортодоксни Ускрс 1999. године.
Авељев брег и торањ не стреме више ка небу. Неки
пас из апокалипсе Лукићеве цвили и „тумара тамо
амо између вишње и адске моћи“, нема „стремљења
пут неба“. Фаличког симбола нема. Нема
„прста божјег усмереног ка небу“. Апокалипса. Нема
будности. Нема у кули девице. Девичанског женског
принципа. Има беле девојке, Беле куге, и у њој
почетак процеса апокалипсе 1999. године.
Можда је апокалипса због трговине људима?
Шверц, црна берза. Бело робље. Трговина
дечјим органима. Извоз вишка људи, деце, жена.
Бацање жита у море – бацање вишка незапослених,
вишка омладине, вишка рођених. …
А Нови завет, Нови савез, другачије говори.
И у њему: Исход – Апокалипса.
Грађански очај: Па људи смо, нисмо стока.
Па баш зато што смо људи.
Објава Лукићева је плачно гневна ода
смрти, химна смрти која је изнад ТИШИНЕ и
њеног даха трансцедентне белине. Сенке будућности
бесконачне у виду претње смрти која се супротставља
ТИШИНИ, оној ТИШИНИ у којој нема
ничега. ПреОМској ТИШИНИ.Тами космоса која
претходи праску светлости… А ипак, не тражимо
другу реч – лепо је бити на Земљи. Имати језу
осећања ништавила, пролазности, неухватљивости
онога што наивно зовемо прошлост.
Математика, физика, филозофија, религија…
И поезија, лирика, хоће да дефинишу време.
Лирска, поемичка реалност времена у овој
поеми Лукићевој је нека синтеза сада-прошлобудућ
е. Проблематизација лирског „течења времена“,
„нетечења“, „интервали“ (Аристотелови), „скуп
тренутака“ (Канторови).
Ето само наговештаја теме у поеми.
У одређивању Лукићевог времена, без обзира
на 1999. годину и одређеног простора, наравно,
искрсавају проблеми конкретног и апсолутног,
Универзума и трајања његовог и претходнице његове
– ТАМЕ. Питање темпоралности и атемпоралности;
детерминизма и индетерминизма. Као да је структура,
састав времена Лукићевог безвремена временост.
Неко нестајање граница прошлост- садашњостбудућ
ност. Зна се да је увек о времену тешко говорити,
али изазовно. И сâм сам објавио рад о времену
у Поетици древног и модерног 2 и увек се
понавља оно блаженог Аугустина: „Кад ме питате
шта је то време – ја не знам…“ Ето, као да је тај
одговор и у Лукићевој поеми.
Поема је крива. Мисао на те димезије временске
и просторне изазива ме на немоћно ридање.
Чак и женска лепота постаје беспредметна. Чиним
обичне радње и обузима ме стид због појмова
Васељена, Универзум. Можда флексибилне идеологије
(свеједно које), пре свега религиозне, нису у
стању са својим округло па на ћоше… Осећам да ми
остаје плачно, немоћно да се шћућурим у беди
осећања да сам трунка трунке. Вечно ново осећање.
Апокалипса – можда је то осећање највећа осуда?…
Ипак… треба да легнем… и покрићу се да не
назебем… Да није у томе сажета и Тама која претходи
Универзуму и светлости Универзума за коју сада
знамо? Ја све ово пишем као да је реч јача од Таме.
И ја причам о свом доживљају Лукићевих речи-светлости.
Светлост садашњег Универзума. Мисао на
смрт овоземаљску сада ми изгледа као моћно вечно
трајање. Дивна заблуда и миље незнања. Будимо
захвални поеми.
Ћутање и тишина, управо узрокују
апокалиптичну Тишину Лукићеву.
Мистика каже: Слова су места са којих се
прелази у онострано. Дакле, ТИШИНА –
СИНОНИМ  ЗА Не(биће), Апсолут. Значи,
апокалиптична трострука тишина. Велико Т. Црна
слова. Тама и апсолутни мир. Тишина. Тишина.
Тишина. Вертикална тишина… Акустички стуб
нулти. Тишина армирана белином. Метатишина,
транцедентна.
Каскаде слободног стиха из даљине се виде,
без читања. Визуелни ритам.
Лукић као да нас поемом, апокалипсом упозорава
Ничеовим стиховима. Из Пијане песме, 12,
иду стихови:
Човече пази! Буди будна ока!
Чуј – што поноћ ти збори дубока
………………………………………………
дубок је свијет,
и дубљи но што мисли дан,
дубок је његов јад
………………………………………………
– дубоко, дубоко, у вјечност да траје.
Лукићева поема нас на све то упозорава. И
тумачење је у смислу телеолошком, есхатолошком.
Зар и Лукић не може рећи за своју поему да је
пророчки сан, визија:
… Мој сан, одважни једриличар, упола
брод упола оркан…
Није ли га потајно наговорила моја
мудрост…
(Похвала јутарњем сну, из поглавља Три
зла, Заратустра, Ниче)
Можда је ово иверје мог есејистичког
гневног ума знак процеса апокалипсе о којој пева
Лукић? Тематско-мотивско згомилано иверје говори
можда баш о ономе о чему пева поема и њен ниво
реалности, или високих апстракција.
Ако ништа друго, разорени, посрнули ум
есејисте је прилог доказу о истиноносности поеме,
процесу апокалиптичном…
(…) (….)

Рецимо одмах да се Лукићева есхатологија
односи на област апсолутног, филозофског на
„основу егзистенције“, како се то каже; али и „на
догађаје који указују на циљ историјског процеса“.
Конкретно, у његовој поеми су догађаји из 1999.
године, бомбардовање наше земље од стране
НАТО-а итд. Дакле, део историјског процеса који
ми и дан данас живимо и гледамо уживо још
разрушене куће, зграде…, торњеве, националне
симболе. И циљ историјског процеса у фаталности
ортодоксног ускрса 1999. године. Можда сва
умовања, ма колико била спектакуларна бледе пред
убедљивошћу пуких чињеница, датим у бројкама.
Поетика апокалиптична има своју процесну дубину,
дубину засновану на бројкама. Корозија индивидуализма,
потрошачког духа захвата све народе.
Видећемо исход. Али бројке говоре да за десетак
година неће нас бити више од 4-5 милиона. Бела
куга. Најстарије становништво међу десет нација у
свету. Косе болести итд. Утапање у само Не(биће)
је неко утапање у Тишину троструку која је да
кажемо армирана белином трасцеденције и светошћу
броја 3 (три).
Изгледа код Лукића је ипак апокалипса
више повезана са ортодоксним светом и са нама у
њему. Можда о томе сведочи и крај поеме – народна
песма Ибар водо. Значи на том нивоу није обухваћ
ен цео створени свет. Смрти има у неком трећем
плану. Има и „друге смрти“, страшног суда као
посебне лирско-епске установе у поеми нема; небеса
има, али нема директног сликања Пакла.
Дакле, у Лукићевој поеми има есхатологије,
али више неке лирске, поемичке, а мање теолошке.
И разликује се од „научног прогнозирања
будућности заснованог на законима научне
узрочности“. Ипак, као песничко дело, Лукићева
поема је заснована на научним принципима и има
научно значење. Да сада и овде не распредамо о
принципима реализма, и „вечног“ реализма.
Изабрани народ, народ „врабац“. У овој поеми,
есхатолошког карактера; божји, „небески народ“ за
неке божанске циљеве… Месијанства скоро и да
нема у Лукићевој поеми као неког саставног дела
апокалипсе. Божји есхатолошки изасланик (Исус)
није много присутан. Јагње… Црква, али не у директном
значењу. Хоћу да кажем – Лукић је ипак створио
свој апокалиптички поетски систем. „Друга
смрт“ … Живот после смрти итд – све је у нијансама
Лукићевим…
Срби настали пре настанка света. – Народ
који је, бар по неким књигама, старији од постанка
света (по Библији). По Библији и по надбискупу
Лајтфуту у свом пророчанству „Бог је свет створио
тачно 23. октобра, у девет сати пре подне, 4004.
године старе ере“. А по књизи „Сораби – истина о
српству од искони“ – Драшка Шћекића: “ Слависти
19. и 20. века су у студијама и историјама препуним
сведочанствима и чињеницама доказали да
су Срби стари народ… Његова историја води
трагове уназад око 7000 година“. Ако се томе, тим
„чињеницама“, дода тиранија празника црквених
(дневно по два три), можда је гнев изнад облака
послао Милосрдног анђела, јер Бог не подноси да
неко и нешто буде створени пре његовог стварања
света, и то неколико хиљада година.
Лукићева поема есхатолошко-апокалиптична
делује на читаоца својом аутономношћу. Главна есхатолош
ка личност Лукићеве поеме је у неку руку сâм
песник, лирски субјекат. Посматрач, причалац је и
учесник. Колективна личност је народ, грешници,
над којима се извршава апокалиптична казна божја.
А чији су извршиоци тог „прљавог посла“ они који
1999. године бомбардују тај народ изабран за неке
небеске сврхе, „изабрани народ“, „небески народ“,
„помазани“. Да буде веселије, бомбардује
„Милосрдни анђео“. Да не причамо о хришћанству
на Балкану. Можда у дубини Лукићеве поеме има
духа и даха историјског процеса хришћанства, па и
онога што се данас дешава са оним што се зове
СВЕТОСАВЉЕ (цепа се на три) и рад многих
секти. И упркос томе, наши црквени великодостојници
упорно тврде да се „догађа препород“.
Бела куга… Препород?! Вероватно мисле на
то да убрзано небески народ иде на небо?
Како песничка душа-дух да све то не
доживи болно и панично? (……)

___________________________ Одломци из књиге М. Мркића    СФЕРА ПОСЛЕДЊЕ МИСТИКЕ ЕСХАТОЛОШКИ РЕАЛИЗАМ ПОЕМЕ Друго, нешто измењено издање.   – Видети више: https://sites.google.com/site/zavetine2012/services/cenovnikzelenemagaze

Advertisements