Ознаке
Свашта се издешавало последњих година,поготову после 1990. године.Неке битне и нека небитне књиге објављиване су у немогућим условима,и буком и бесом догађаја (историје) бивале потискиване у дуги заборав.
Да се то не би догодило и овим двема књигама,треба се подсетити неких ствари.
„Археологија можда најбоље означава природу човекову.Величанствена дела која сачини кроз векове систематски уништава енергијом готово идентичном оној стваралачкој, а затим,када после неког времена поново открије парчиће савршенства које је некада направио,појављују се делићи фантастичног мозаика са прашином дезинформација прохујалих времена на којој су разни системи и разни људи оставили свој траг,који га стављају пред готово нерешиву енигму реконструкције.Али има нешто у реконструкцији од оне разиграности детиње на обали бескрајног мора, а када те разиграности нема,онда мрзовољно ствара стереотипе да би завршио увек напоран посао систематизације и класификације.Али неки несташни духови, као што је био Михајло Ал. Поповић хоће понекада да искоче из фијоке која им је намењена, као лутак из кутије, збунивши на часак или дуље своје историчаре“, записаће Динко Туцаковић у једном од првих прилога у књизи-зборнику о „пиониру“ српске кинематографије.
Ова књига садржи Уводну белешку (С. Шијана), и поглавља Са вером у филм (Михајло Ал. Поповић: Пионир са осмехом – Д. Туцаковић,Разговор са Михајлом Ал. Поповић – С. Јовичић, С вером у филм – Михајло Ал. Поповић);Са вером у Бога (Како је сачуван филм Са вером у Бога – С. Јовичића, Са вером у Бога -други пут Др М. Бабац, Са вером у Бога – звучна рестаурација филма – Б. Вартекс,Са вером у Бога -натписи из филма, Са вером у Бога –музичка листа – Б. Станојевић); СА ВЕРОМ У СЕБЕ ( Михајло Ал. Поповић – Биографска скица –Д. Косановић, Мика снима из небеске лађе – П. Ђорђевић); СА ВЕРОМ У МИХАЈЛА АЛ. ПОПОВИЋА (Зачетник националног стила – Ж. Павловић, Са вером у Бога – после шест деценија – Н. Пајкић, Мученици филма – С. Здравковића) и ФИЛМОГРАФИЈУ (С. Јовичић,Д. Туцаковић) и Избор из библиографије Михајла Ал. Поповића (Р. Мишчевић).
Д. Туцаковић је пропустио прилику да (пишући о Михајлу Ал. Поповићу и његовој трагичној судбини) развије и уобличи своју метафору о ФИЈОЦИ и ЛУТКАМА.
Судбина „пионира“ српске кинематографије је више него парадигматична.Живели смо у друштву и држави која је била својеврсна идеолошка фабрика – ФАБРИКА ЛУТАКА.
„Први послератни филм, Славица,- пише С. Јовичић, реализован је,ипак,без учешћа предратних филмских радника (моје истицање -М.Л.).Показало се да то није добро,те је исправљено већ у другом филму, Живјеће овај народ, где редитељ Никола Поповић ангажује за директора фотографије Октавијана Милетића,искусног предратног сниматеља и редитеља играних филмова у раздобљу рата.Међутим, најуспешнији од свих предратних радника, Михајло Ал. Поповић,који је снимио,по критикама, најбољи предратни филм, не само да не добија могућност да режира, већ га редитељи не ангажују ни као директора фотографије“(моје истицање – М.Л.,нав. дело, стр.45). Због чега?
Одговор на ово питање постоји у тексту Николе Милошевића (објављеном као Предговор филмском сценарију Александра Петровића Скупљачи перја), али и на другим местима. „У првим послератним годинама југословенском филму била је додељена само апологетска и пропагандна функција.Снимани су искључиво спектакли у којима се славила партизанска борба и социјалистичка изградња, а квалитет ових спектакла био је, по природи ствари, испод сваке критике.Тек после Брозовог сукоба са Стаљином долази до извесног попуштања идеолошкополитичких стега, али – што треба посебно истаћи – искључиво из практичних, тактичких, а никако принципијелних побуда.Услед економске блокаде и жестоког политичког притиска од стране источног блока, Јосипу Брозу била је неопходна привредна и војна помоћ западних сила, а да би добијање те помоћи лакше и брже исходио, био је спреман да учини извесне уступке и да макар у нечем ублажи деспотску политичку структуру свог режима. / Разуме се, неприкосновеном вођи југословенских комуниста није било ни на крај памети да доведе у питање свој политички монопол и политички монопол своје странке.Стога се Јосип Броз одлучио – вероватно по савету неког од својих најближих сарадника – да од Запада очекивано слабљење стега дозволи само у оним областима у којима то не би имало неке озбиљније последице по већ поменути политички монопол.Тако је по вољи овог политичкох моћника отворен простор за извесне уметничке слободе као нека врста замене за несуђено успостављање политичке демократије, са циљем да се пред светским јавним мнењем титоистичка варијанта комунизма представи као друкчија и прихватљивија од оне Стаљинове“ (стр.5 -6).
Послератни филм је добио извесну, ограничену прилику да почне са разбијањем „монотоног,унисоног апологетског манира пропагандних спектакла“. Н. Милошевић је јасно изнео познате околности о најмоћнијем југословенском „властодршцу“ који „није ни издалека био спреман да допусти уметницима на тлу Југославије да се до краја слободно размахну већ само до оних граница које им он одреди. Практично то је значило да ће сваки онај уметник који се дрзне да преко тих граница искорачи добити по прстима, а опсег тих граница био је условљен идеолошко политичким догмама режима и разуме се личном осетљивошћу његовог првог човека. / Оба ова ограничења за слободни размах уметничке делатности посебно су дошле до израза када је о филмској уметности реч. И после сукоба са Стаљином Јосип Броз је остао врховни цензор и врховни жрец југословенског филма (моје истицање – М.Л.),подстичући и даље рад на филмским реализацијама у духу социјалистичког реализма са темама из времена партизанског рата у којима се глорификовала његова историјска улога, у чему је предњачио највећи расипник у историји југословенске кинематографије Вељко Булајић“ (стр.7). Још је нешто – вредно спомена – Н. Милошевић тачно запазио:“Југословенски филмски ствараоци имали су осим тога и ту посебну срећу да се на челу њихове државе нађе човек који сем понеког написа у новинама није никад ништа озбиљније прочитао и који је добар део свог времена посвећивао филмским пројекцијама (моје истицање -М.Л.). Отуда је Јосип Броз био и врховни цензор и врховни жрец у стварима филмске уметности, одлучујући често не само о забранама и обуставама приказивања филмова него и о правцима у којима ће се овај вид уметничког стваралаштва у с м е р а в а т и „ (исто,стр.5).
Кад се све то узме у обзир,онда и Случај редитеља Михајла Ал. Поповића,представља парадигму феномена „титоизма“ не само у филмској,него у уметности послератне Југославије уопште.
Осим што је био изврстан редитељ,Михајло Ал. Поповић се успешно окушао још и као писац ,и глумац.У свом филму Са вером у Бога,који је скоро пола века био у идеолошкој тамници -далеко од очију јавности – Поповић је,између два светска рата одиграо и улогу Распетога Христа, коју му је у послератном животу доделио Титов тоталитарни режим.
*
Треба поновити наизглед познату истину : мало је текстова о феномену титоизма, и ако их има,у њима се превиђа трауматично искуство тотализма.
„Берија,шеф Стаљинове полиције, био је 1953. године ухапшен и одмах „искључен“ из велике совјетске енциклопедије : претплатници су,као замену, добили чланак о Беринговом мореузу“, пише Ален Филкинкраут. „Орвел је – наставља даље исти аутор – дакле,видео тачно.Може му се ставити једна једина примедба :оптимизам његовог прорицања. У 1984. је био фиксиран тренутак када ће се тоталитарна моћ извршавати не само над бићима него и над историјом, и биће кадра да управља прошлошћу,то јест да јој мења ток, да исправља грешке, да из ње брише сметње – људе или догађаје. Од педесетих година, половина Европе је живела под режимом световног деспотизма.Традиционалном праву суверене моћи на живот и смрт тоталитарна моћ је додала нову повластицу: допуштала је или укидала,коме је хтела и кад је хтела, право да је постојао“.
Зачетнику српске кинематографије режим Ј.Б. Тита укинуо је ПРАВО ДА ЈЕ ПОСТОЈАО,као уосталом и другим Србима:Николају Велимировићу, Слободану Јовановићу,Глигорију Божовићу…
ТИТОИЗАМ је,у свом генетском коду,у својој најдубљој и најприкривеној сржи,садржао ОКРУТНОСТ система који присваја у целости.Тај систем,изведен из руског тоталитаризма,само је наизглед имао мекшу шапу.
Друга,или како често кажу Титова Југославија (Титославија),грађена је на „социјалној ретардацији применом радикалних средстава пуког идеолошког , економског, културног, политичког, полицијског насиља“.
Стваран је -како пише Љ. Кљакић – савремени облик примитивног комунизма,„који је појавни облик приватног власништва које хоће да се постави као позитивна заједница (Карл Маркс,Економско-филозофски рукописи из 1844,МЕД,ИИИ, стр. 236), који у складу са својом савременошћу властити историјски примитивизам заодева у костиме,симболе и испражњене идеје саме револуције и самоуправљања те их,у свом крабуљном плесу користи као легитимацију нелегитимности своје праве природе.Историјски,појава је сасвим позната.Покушаји да се историја дословце репризира по програму своје идеологизоване матрице нигде у историји нису завршавали него као фарса“ ( ч.Књижевност,бр. 12,1984, стр.2288).
У таквом режиму, у првом плану су били мутанти, корисни уметници и јавни и културни радници.Књижевне и друге јавне трибине биле су строго контролисане,надзираване. У издавачким и другим дистрибутерским кућама столовали су мутанти настали у комитетским лабораторијама . Библиотеке су затрпаване гомилом сабраних дела и томова револуционара.Најчудовишнијом вегетацијом коју је обилато хранило фантастично Ђубриште историје.
Уредник Библиотеке драмских уметности учинио је добру ствар објављујући изврстан сценарио Александра Петровића Скупљачи перја. Код нас се сценарији ретко,или никако не објављују.
Реч је о аутору више дарова,редитељу чије филмске творевине нису биле подређене захтевима дневне политике. Реч је о аутору богатог искуства и опуса, – уметнику који је прошао сва „брушења“ свога дара.
Петровић се упуштао, не једном, у својој каријери, у најделикатнији и најризичнији подухват за једног филмског уметника -у екранизацију књижевних дела, потврђујући се као велики мајстор свога посла.
„Остаће сигурно забележено у аналима филма да је Александар Петровић показао да за њега у сложеном и заметном послу екранизације књижевних дела – како пише Н. Милошевић – не представља никакву препреку национална боја литературе коју је за свој уметнички предложак бирао.Не само што је Петровић преточио у филмски језик Булгаковљев класични роман, него је на уметнички начин, управо узоран, начин успео да уобличи филм по делу једног немачког писца какав је Хајнрих Бел за који је добио једно од најзначајнијих званичних немачких признања. / За подухват коришћења књижевних творевина са изразито великом дистанцом од литерарног предлошка карактеристичан је Петровићев филм Биће скоро пропаст света. Варирајући тему Нечистих сила , Петровић се својим сценаријем веома удаљио од романа Достојевског, истовремено се ближећи самој суштини идеолошкополитичке поруке дела о коме је реч. Биће скоро пропаст света заправо је филмским језиком исказана радикална критика комунистичке идеологије и психологије, прилагођена оптици модерних времена „(исто,стр.10).
Мајстор и Маргарита и Биће скоро пропаст света нашли су се на удару репресивне машинерије Титових јуришника.
Радослав Лазић је учинио добру ствар за нашу културу, учинивши доступним филмски сценарио Скупљачи перја.Тај сценарио је „лишен патетике и сентименталности двају искушења која се иначе не могу лако избећи када је реч о једној фолклорној теми као што је ова за коју се у овом случају аутор определио. Вештина сценаристичког обликовања Петровићевог долази до израза и у разбијању локалних етничких оквира, такорећи изворно датих у једној повести из циганског живота“ (Н. Милошевић). Петровић је у „то локално ткање“, у „мотив љубавне драме са локалном бојом“, „уткао и једну особену метафизичку димензију“.
Оба филма, Поповићев Са вером у Бога и Петровићеви Скупљачи перја, представљају значајне датуме и врхове српске кинематографије.Објављивање поменутих књига,као и напор приређивача, писаца и уредника,не треба да буде заборављен.
Филм Са вером у Бога почиње са свитањем, буђењем природе и зрацима светлости ; Скупљачи перја са хиљадама гусака које гачући оглашавају – како би песник Срба Игњатовић рекао – ВАРВАРЕ И БАРБАРЕ,одозго, одоздо,/ споља, изнутра, и ,истовремено, исконску поезију, која криком спасена / бесциљно постоји.
Постоји тврдоглава и постојанија од јуриша на слаба врата и пролазних, дуговечних тиранија,и фијока,у које је била затворена, да би се угушила.Не!*
¾¾
*
_________ Овај осврт је настао поодавно поводом књига: Михајло Ал. Поповић : С вером у Бога, Југословенска кинотека , Београд, 1991, Едиција Српски филм 001, 104 стр. (Приредили :Слободан Шијан,Динко Туцаковић) ; и Александар Петровић :Скупљачи перја, Прометеј – Југословенска кинотека, Нови Сад -Београд, 1993, 151 стр. – Пошто нису хтели да га објаве ни тзв. пријатељи , он се овде објављује први пут. (То јест у „Аламанху за живу традицију, књижевност и алхемију“, Београд 1/ 1998.
ДРУГА ДРУКЧИЈА НЕЗНАНА 