Oznake

(Познајемо ли „двојника у облацима“)

 

Р. Војводић

Р. Војводић

Идеја откровења одавно је почела да се препознаје, углавном – и у пророчанствима, као посебност мелодијскога исказа, као и карактеристичност у понашању појединаца, у стањима заноса и грчева, у преображајима лица – час опустелога и пребледелог а час замишљеног и у непознатом сјају, што је, опет, иако можда са друге стране, посве налик на ритамске преливе у поезији и музици – где је и почела да се дослућује божанска црта стваралачкога чина који јесте само човекова и само је у људској могућности. Оно што је божанско у човеку препознало се још у „Упанишадама“: „Онај који непрекидно ствара светове јесте трострук. Он је и Отац (Брама) и Мајка (мајка) и Син (Вишна), Есенција и Супстанција и Живот. Свако обухвата двојицу других а све троје су у Неизрецивом!“

Индијска је легенда о Кришни, записао је и Едуард Шире, била на самом извору: она је открила или одала тајну, то јест и идеју о Девици као Мајци, о човеку као Богу и идеју о Тројици. Имала је та идеја, вели он, дубоки метафизички смисао. Јер су брамани поистовећивали Кришнину мајку са универзалном супстанцом и са женским начелом у природи; тако су мушки и женски принцип, есенција и супстанција, подједнако активни и Вечно Женско истовремено се манифестовало у земаљској и људској, и божанској природи. Шире назначава даље – како су сви велики антички храмови, све велике религије и многе славне философије одатле прихватиле ту идеју. „У апостолским временима и првим всковима хришћанства — хришћански су првосвеште-шши дочаравали женски принцип видљиве природе, као и невидљиве, под именом Духа Светога који се приказује као голубица, а то јс знак женске моћи у свим храмовима Азијс и Европе. Касније је црква изгубила или сакрила кључеве те Тајне, али је смисао остао записан у симболима.“ Већ смо то божанско стање свести, тај демонски и благословени људски подстицај и учииак, ту енергију заблуде која јест екстаза, препознали и у духу музике, ликовних уметности, књижевности — као лепоту која ће спасити свет. Црква је, религије све, баш и покушала (ево вековима успешно то и чини) – да посве уништи тај велики уметнички и стваралачки чин, тај вечни пламен слободе у свеопштем угњетавању и понижавању људске јединке кроз векове.

Одавно је, дакле, то било јасно и на стваралачки начин се указивало пред човеком: „Нека мотив буде у чину а не у његовим плодовима“, и да се само онај који у себи пронађе своју срећу-ко у себи само открије своју светлост-изједначава са Богом! Занимљива је иако на први поглед и двосмислена била намера Томаса Мана када је у „Јосифу и његовој браћи“ – своме вођи-јунаку дао име Хосарси, како се називао и Мојсије на почетку, тај Спасени! Демонску природу и унутрашњу снагу-ватру којом се уздиже изузетна људски личност, појединац који је Посвећеник, аутор је „Чаробнога брега“ (који је заправо Брег Божији у раним данима религије) на сваки начин покушао да бар „уразуми“ претачући је само у симбол вере. Ако је тачно — ,,Духовне силе које бдију над људским родом увек су ту, али се вео који нас дели од њих подиже само у значајним тренуцима и само пред ретким изабраницима“ и када се јавља та божанска или демопсм енергија – онда је то само у смислу сагледавања оног градитељског чина-екстазе у којем се и догађа необичиост, ново, промена. Што је могло у ранијим вековима да сс крштава и проглашава као Чудо. Орфеј – као светлост божанска   био је и остао пример стваралачкога генија којим се демонско у човеку преобраћало у симбол светлости. То божанско или  демонско надахнуће, што га је историја цивилизације свесрдно обавијала велом мистерије и тајне – израња из таме векова као чиста инкарнација стваралачкога чина и удеса: као објављење!

Муња која излази од истока, показује се све до запада (каквом се и представља легенда о постању Исусовом) зналачки је искоришћавана за Објављивање владавине Оца Небескога. Морална и духовна истина свакога појединца постале су готово занемарљиве и посве ирелевантне – јер су их садржавале и преобличавале, заправо претачући их у своје догме и табуе – све религије, хришћанство пре свих, и тиме је онај величанствени демонски учинак, она необјашњива, а вечита, и натприродна снага људска – не само потцењивана и негирана него и готово извргавана подсмеху. Дух ругајући је и зато, после тоталне превласти религије и посебно у мо-дерним временима, био и она врста духа побуне којом је Демон истрајавао у непрестаној бици за прогрес и промену.Култ Једнога Бога, и религијско јединство зачето у Мојсијевој мисли и повесници, у исто време је и знак за уништавање Тајних Човечијих Сила, које су јасно наглашаване као стваралачки подстицај, и онај вишак енергије или и екстаза, којом, или у коме, почиње божански односно демонски чин. Што је постојало на високом нивоу и у цивилизацији старога света – као Реч божанска још са Кришном, и касније, у Египту и у Грчкој, све док инкарнација идеје о једном богу и једном народу није и Љубав, и Снагу, и Мудрост човекову подредила чекању Месије, кога није родила Жена него Идеја. Тако ће и Исус Христос, вероватно први од великих револуционара у свету, први велики побуњеник и против римске власти, и злостављања, и терора у Јудеји (али и против несавршенства људске природе и поготово свакидашњице и мучнине истрајавања) постати – вођ преобликован у религијску форму, и наметнуте владавине, и испаштања и појединачног мучења – у симбол вере којом се може и издржати сваки терор и сваки бол. Јер, забога, има тај вечни живот и има небеско царство – где ће све муке бити исплаћене и где у винограду господњем нема страдања него и вина изобиља и, најзад, среће, које у животу нема. У овом јадном животу земаљском! Јер, би речено и би учињено: „Обожавај само Господа Твојега Бога“! Па се била визија једном изгубила а потом јавила изнова, и самотник је већ неземаљски Исус смеоно запитао – „А у којем ће знаку победити моћнике земаљске?“ И, наравно, би му са Највишега Места казано: „У Знаку Сина Човечијег“, вели тај глас одозго, а Исус још увек одоздо запиткује и моли, да му се покаже тај знак. „Тада се на хоризонту указа једно блиставо сазвежђе. У њемује било четири звезде у облику крста.“ Али, Исус Христос још увек је тада био само Син Човечији, а потом ће га, дабоме, црква преобратити у Сина Божијега.

Преображењем душе и воље и тела људскога, у отварању чула пред усвајањем духовнога простора и блага, које узноси и употпуњава обликовање облика и дела, јавља се тај изненадни талас неочекиванога којим се, демонским тим обележјем и знаком, и постиже божанско у сваком креираљу и што га је – црква претворила у Небеско Царство. Јер је Небеско Царство управо сам тај градитељски чин, тај пробој из усамљености и тај излазак на хоризонте универзалнога духа и хармоније, оно чиме се уметник, творац, херој, ратник чинећи и немогуће, преображава у самога Бога, Творца, у врхунски побуњенички крик и промену којом се негира и руши постојећа реалност. Све оно што је пропадљиво, што је труло и лажно и већ заудара и оно што нема будућност у свом развоју. Демонско је ту само ослободилачко а Исуса су могли да прогласе побуњеником и да га ухапсе и по „Мојсијевим таблицама“ које су, баш на време и баш за сва времена, одмах и указале како Син Човеков не може опстати у земаљском царству него само у небеском и како је, самим тим, одмах и тај великомученик само Син Божији. Никако не треба заборављати на гласовиту реченицу, већ запажеиу у историји тумачења религија: „У индијском, египатском и грчком Објављењу израз Син Божији означавао је једну свест идентификовану с божанском истином и једну вољу способну да се покаже!“

Пут напред, дакле, могућ је само кроз невероватаи готово пробој из немогућих услова, из тескобе, стрепње и очаја, из мрака који почиње да штипа за очи и да се у њему губи дах. Херојски је чин, ратнички и често самоубилачки подвиг, тај демонски искорак напред и навише, и у смрт и у победу. Како га је запамтила толика уметничка и визионарска повесница у историјама многих народа, а како се и у нас Србаља посебно познаје и репрезентује као божански чин: сен косовскога јунака Милоша Обилића у којој се крунише изузетна енергија људскога чина преобличенога у божанско дејствовање, каквим га је и осетио и остваривао владика Његош предочавајући будућим нараштајима да борба јесте и биће заувек: непрестана!

Мученички крај Исуса Христа само може да покаже тај пут од људскога ка божанскоме, демонскоме, а не обратно, јер ту је човек „у слабо осветљеној месечини“ живота учинио подвиг и није отишао у бескрај на небеским облацима него је заправо сишао на земаљско грубо и тврдо тле и шапнуо: Ево Човека! И на том вечном крсту човековога страдања распети је бог само симбол наде и вере у ону страшну песникову лозинку. Нека буде борба непрестана!

Међутим, постоје и различити начини борбе, и страдање и уздизање, као и више тих могућности да се избегне свакидашње сивило, пустош егзистенције и бол који притиска из часа у час; та тренутна бесмисленост живота. Свештеници су, као верне и одане слуге цркве, измислили веру и наду – како ће у оном другом живљењу, после смрти, и на небесима, бити друкчије. Та смутња и лаж била је и одувек неприлична, одиозна и мучна. Помињао сам на неким књижевним вечерима — како је велики борац за човечанство, сјајни оданик Христов — апостол Павле, имао обичај да понавља — да свакога јутра устаје са помишљу како ће народу приповедати да је живот леп а посебно о самом себи: све ће учинити тога дана онако како и треба и како му религија и Христос налаже. Међутим, вапио је потом — ах, како? ,,Дешава ми се да радим управо обратно и све онако како не треба!“ Па, смиривао се и објашњавао свој случај овако: „Ја сам само човек!“ Подсетим се, затим, његове улоге и биографије у историји хришћанства. Сумњива и двосмислена улога и позиција тога насртљивог бојца и заговорника против Христових идеја – Савла – а потом, опет, Павла, жандарма у начину проповедања, у почетку ратника против Исуса а затим и сјајног преобраћеника – који готово и кнутом гераше народе и градове да прихвате оно исто учење, које је први нападао – и чиме се указује на једну чудесну и умногоме каракгеристичну фарисејску али и преподобну аутобиографију. Прва је то од многих потом – у историјама народа -значајних а поновљених судбина што представљају оне појединце који су могли, без већих потреса, да преокрећу ћурак наопако и да се и жустро и бескомпромисно боре за посве противречне ставове и идеје, законе и људе, према текућој друштвеној ситуацији или већ наглашеној патриот-ској потреби, лажној или истинитој свеједно.

У „Делима апостолским“   има заиста (заиста, заиста вам кажем, како се надахнуто вели у „Библији“) на први поглед као и невероватних, тако дражесно и с патосом бележених детаља, о Павловим изузетним преобраћеничким могућностима. Ево једног од тих многобројних случајева: призивајући име Господа Исуса и говорећи „Заклињем вас Исусом кога Павле проповеда“ хтедоше врли свештеници да преваспитају и једног који бејаше Зли Дух. Па Зли Дух скочи на њих, надвлада их и притиште пода се, тако да они голи и ојађени утекоше из те куће у којој проповедаху. Али све друге обузе страх када се то чуло и у бојазни од казни Божијих, што их је Павле „обећавао“. Каква је то била демокрагија! Зли Дух наводни, дакле побуњеник, не само што је одбачен и жигосан него вероватно и сможден, а сви други „у страху Божијему“, чак и они „који су се бавили чарањем“ -скупивши књиге своје спалише их пред свима – „а рачуна се да су вределе педесетхиљада сребрника. Тако Реч Господња напредоваше у моћи и у снази!“ Великомученик тај Павле, а што је волео да и себе одболује – јадајући се, често; „Ах, какав сам јадан човек ја!“ ширио је нову веру и почео да господари диљем света. Каже се даље: „Пошто се ово сврши, намисли Павле да иде у Јерусалим, пролазећи кроз Маћедо-нију и Ахају, и рече: „Пошто будем тамо треба да видим и Рим.“ У којему ће се, коначно, слобода мишљења посве, па и на бестидан начин – затрти!

Песници и не би били оно што и јесу – ако већ нису Побуњеници и велики прегаоци у чијем се делу Дух Обновс људскога рода заувек одржао као оно што је достојанствено у свести трајања и мишљења, у свеопштој историји бешчашћа! Па чак и онда када језиком бајке, или тајне, или само симбола – наговештавају своје буне и изгнаништва из свакидашњице, као и своје вере уз које се и у којима може назрети пут навише и у будућиост. Па када се та вера чак и двосмислено назива „Двојник у облацима“, као у Бориса Леонидовича. Часније је, наравно, помишљам и сада -бити Дух Побуне и на тај начин, и у симболима и у трагању за божанским или демонским у људској судбини, као што је чинио Пастернак, него драстично се премешнуши час у једно а час у друго, као и у случају апостола Павла који је, вероватно, један од првих значајних књижевника света – и аутора „Библије“. Чак је било много теже и посве опасније, или трагичније, опстати и остати, у Стаљиновој страховлади, што се десило аутору „Доктора Живага“, неголи безбедно измаћи и уз благослове других и туђина – као дисидент – нападати тај режим, као у случају аутора „Архипелага Гулага“.

Овога пута ћу трагати за неколиким и посебним, превасходним и врло значајним демонским учинцима у делу „Доктор Живаго“ великог песника Бориса Леонидовича, који ће, готово и на неуобичајен начин, поново вратити у игру и у нови живот чудесног јунака „Злих сила“ – Николаја Ставрогина. Пастернак, као и Блок, представници такозване поражене класе у Октобарској револуцији, господа песници, на необичан начин су и трајно исписали многе и на висок ниво уздигнуте стихове или странице у славу револуционарних потреса и преврата. Је ли то било оно двојничко у њима, онај демонски зов, што је изједначен са такозваном божанском улогом у сваком творцу?

Онај који не воли и негира револуцију у роману „Доктор Живаго“ прихвата као неумитност (којој се потајно и радује његов его) ово што ће се већ десити: „Таква се чудеса догађају једанпут у вечности. Замислите: одлетео је кров изнад целе Русије, и ми смо се с целим народом нашли под отвореним небом. И нико нас не надгледа. Слобода! Права – не на речима и у теорији, него пала с неба, преко сваког очекивања. Случајна слобода, из неспоразума. И како су сви огромни у свом несналажењу! Јесте ли запазили? Као да је свако опхрван самим собом и открићем богатирске снаге у себи.“

Помињао се ту још и Митинг Дрвећа и Звезда, као и стварност која и не постоји, што је и капетан Лебјаткин, у „Злим дусима“ волео, и издрман и опседнут па и изгубљен, да понови пред госпођом мајком Ставрогиновом – како јс Русија игра природе, и ништа више! Заљуљало се земаљско тле и чудо се поново десило и Јуриј Андрејевич, јунак Пастернаковог романа, песник и научењак Живаго, вели: „Мајаковски ми се одувек свиђао. То је некакав наставак Достојевског. Или тачније, ту је лирику написала нека од његових млађих бунтовних личности, неко као Иполит (двојник кнеза Мишкина), Раскољников или јунак ‘Младића’.“

Побожни и верујући аутор „Доктора Живага“, и уз свога неизбежног и омиљеног демона који је – у облацима, верује да је свако зачеће – непорочно, и да је у „догми о Богородици изражена општа идеја материнства“. Али – ево где се сада и у обостраној варијанти, безболније и на песнички начип видовитије неголи апостол Павле – објављује и аутор „Двојника у облацима“, када је реч о револуционарима, о Стрељникову: брату по духу и наследнику Николаја Ставрогина. „Самовољници у револуцији нису стравични као злочинци, него као механизам без управљача, као локомотива искли-знула из шина. Стрељников је исти такав лудак као они, али он није полудео због књига већ због оног што је проживео и препатио. Ја не знам његову тајну, али сам уверен да она постоји.“ Па и када говори о новом стварању светова, вели аутор романа, и тада је њима, револуционарима, посве јасно – како су то – прелазии периоди. Али, зар не, баш и превише има лепоте и чаровитога сјаја на митингу дрвећа и звезда под отвореним небом!

Људи који хоће да ослободе човечанство од идолопоклоничког јарма -желе, наравно, и преображај васионе а то није баш занемарљиво. Када та идеја и заслепи многе – чини се како јест остварљива! У томе је демонски чин а да јесу и како јесу припадници божанске врсте људскога рода. Па иако у сваком злочину револуције и у неизмерним страдањима толико има бола – опире се још томе и пркоси побуњенички револуционарна, заправо демонска лозинка што је и у Дос-тојевском и у Пастернаку доживљена искрено и прејако: „Не понижавај се, Бонифацијо! Твој протест не допире до њих. Неће те разумети ови нови јаничари. Ови нови џелати. Али не клони духом. Историја ће све разјаснити. Потомство ће прибити уза срамни стуб бурбонце комесарског самодржавља и њихову мрачну работу. Ми умиремо као мученици у освиту светске револуције. Живела револуција духа! Живела светска анархија!“ Тако страдају револуционари осуђени од својих – јер су хтели више од могућега и одмах да се спречи страшни механизам власти, који се, на паклен начин, одвија и већ уништава све оно што је изван норме.

Понешто из „Чаробнога брега“ појавиће се, ево, и у роману „Доктор Живаго“, и у непредвидљивим заносима и љубавима Ларе и Паше Стрељникова, кога ће одана му заувек миљеница назвати – „форматом од човека“. И у истом том дијалогу – привиђа се однекуд сенка Менера Пеперкорна (овде се, у Пастернака, адвокат Комаровски, такође, појављује и као нестваран лик и као стварносна мука, иако се у роману вели – како, у тим револуционарним данима, стварност и не постоји!) а љубавне „нејасности“ Ларе и Живага посве личе на незаборавну Валпургину ноћ и смернога Касторпа пред чудесном Клавдијом Шоша. Изјава Живагова пред Ларом о мутном и несвесном што се не може објаснити а хоће се, што је налик на болест, што је заразно,  што је гомила нејасности (а воли се без разума, без сећања,   , бескрајно) јест из „Чаробнога брега“! То је у ствари духовна сродност!

Преображај природе који доживљава творац „Двојника у облацима“ у уметности али и животу – поистовећује се са револуцијом, која може да буде и неизбежно зло али и велики покретач нових догађања и можда будућих лепота, „која јесте Бог: тада сишао на земљу“. Демон који долази као ослободшац, дакле, оно што негира непокретност, што мења не-помичност – што је „историја у вечном растењу, у вечитим променама које се не могу предвидети“.

Ево како то објашњава аутор „Доктора Живага“, човек-противник револуционарног вихора: „Толстој није довршио своју мисао кад је Наполеону, владарима и војсковођама, одрицао улогу покретача. Он је мислио то исто, само није сасвим јасно изразио. Историју нико не ствара, она се не види, као што се не види како расте трава. Ратови, револуције, цареви, робеспјери — то су њени органски подстрекачи, њен квасац за превирање. Револуције стварају активни људи, једноставни фанатици, генији самоодрицања.“

У исто време, и у болу и у страдању, присиљен и мобилисан да служи револуционарима, записујући све то — јунак „Доктора Живага“ осећа и ону другу, естетску раван — где запажа како уметност служи лепоти, а лепота је срећа у вла-дању формом – „форма је органски кључ егзистенције, формом мора да овлада све живо да би постојало. На тај начин — уметност — па и трагична, јест прича о срећи постојања.“ Бележећи моћну снагу несрећног двадесетога века (век вукодлак, по Осипу Мандељштаму) а помало и уз јасну наклоност варијација на мисли што су блиске Хамлету, песник Пастернак елаборира револуције у Европи и Паризу, и Херцена уз сву руску емиграцију и заграничну мисао, да би, ипак, изразио и лик Лењинов у необичној равни: „Заједно са њим подигао се наочиглед целога света и огромни лик Ру сије, планувши наједном као свећа искупљења за сав неред н невоље човечанства.“ А самоубиство револуционара-само-вољника, духовног брата Ставрогиновог, Павла Павловича Стрељникова, са снегом испод његове леве слепоочницс приказано је („згрудвао се у црвени грумен“) на библијски начин. Демон се и судбински био преточио у имагинарни споменик на чијем је страшном и дивном лику – бдио Бог!

И затим се, неизоставно опет, појављује и Берђајев који и хоће да појасни двоструку природу рускога комунизма, али и човека распетог пред бескрајем. Вели он: „У типу руског човека увек се сукобљавају два елемента – онај првобитни, природни паганизам, бескрај стихије руске земље и право-славни – добијен из Византије, аскетизам, жудња за другим светом…Руси су се нашли пред изузетно тешким задатком -требало је организовати и уобличити ту бескрајну земљу. На Западу све је уско, све је ограничено, све је довршено и разврстано према категоријама, све погодује образовању и ширењу цивилизације – и структура земље и структура душе…“

Херцен је био први значајнији руски човек што је хтео да се и посве наклони Западу – све док није, предуго боравећи тамо, и сам „осетио“ ситнобуржоаски дух, а малограђанштина га је – запањила, што су касније истицали многи руски писци и философи. „Малограђанштина ће победити и мора победити“ писао је Херцен још 1864. године. Занимљиво је, понављао је и Мерешковски, како је Херцен био готово посве прихватио и мишљење Џона Стјуарта Мила о малограђанштини која ће обузети и завладати Европом, као и Кином – по „трагу азијских народа који су изашли из ис-торије“. Кина, која је такозвано позитивно мишљење довела до савршенства и у „чврсто сплетеној осредњости“ моћи ће, као и Европа, да усавршава само – техничку цивилизацију! Зар није тако и сада? Глад за божанским посве потања у малограђанштину.

У Европи позитивизам тек бива нешто слично, пише Мерешковски, а у Кини је он већ постао религија. Духовни темељи Кине, учење Лао-Цеа и Конфучија – то је већ потпуни позитивизам, религија без Бога. Религија посве земаљска, по Херцену. Мерешковски устврђује: „Ту нема никакве тајне, никаквог удубљивања нити тежње ка ‘другим световима’ ту је све просто – у једној равни. Необориви здрав разум и необорива позитивност. Постоји оно што постоји, ничега више нема, ничега више и не треба да буде. Овај свет је све, осим овог — нема другога“!

Међутим, постоји и тај други свет — иако он није религија!

Руси су због саосећања, због патње и могућности да је подносе — постајали атеисти, вели Берђајев, па је и побуна против Творца, јер је створио несавршени свет управо из тих разлога увек и у прејакој жељи да свет измене. Помиње се ту и Бјелински и Херцен — све до догађања Октобра. ,,У Лењину то достиже врхунац. У првобитним изворима комуниизма налази се појачано, доведено до егзистенције, осећање људскости. Али у појединим резултатима руског атеизма, у милитантном безбожништву које је дошло на власт, људскост се изродила у ново нечовештво. То је Достојевски предвидео.“    .

То су показала и велика дела совјетске књижевности, нарочито ,,Доктор Живаго“, „Тихи Дон“ и „Архипелаг Гулаг“, између осталих. Бавећи се ,,3лим дусима“ и судбином револуционара, уз особитости живота и мишљења Бакуњина и Њечајева, Берђајев се посебно окомљује на извођења а не припремање револуције, али и на презирање народних маса – цитирајући и Њечајевљев „Катихизис“: „Револуционар је осуђен човек. Он нема личних интереса, ни послова личних, ни осећања, привржености, својине, па чак ни свог имена. Код њега је све подређено искључиво једном интересу, једној страсти — револуцији.“

Што је у „Доктору Живагу“ и удесна повесница Паше Стрељникова, иако је он више морална а мање психолошка страна револуционарних збивања, насупрот, опет, Јурију Живагу. Тријумф олује или и природне непогоде, и чак у екстази када се слободно и у необичним стањима догађаја и доживљава Митинг Звезда и Дрвећа – анархичним својим узлетом и сједињује се, потом, са свеопштом несрећом. Али, наравно, одустајања — нема! Иако је свака власт — простим језиком речено-ђаволска, никаква, оно што је демонски чин и узлет — у рушењу њеном и у преобликовању света, у значењу било какве Промене, у само знаку и ритму догађања — велики је и специфични одушак и градитељски облик.

Завршавајући овај есеј, лета господњег које је и несрећно и крваво у југословенској земљи што се распада, у којој је родна и берићетна година – помишљам како би требало да се назове: демон долази као ослободилац, или, можда, демон и бог су браћа. Иако су облаци још увек бели као и птице -па зачас потавне и закрваве се, плове још неке дивље лепоте природе и сјај се, тајанствени а још увек обавијен мраком, назире и у музици, која је и изван ума, иза далеких гора и поља и у бескрајност — у којој се једино може и удомити немир садашњег али и сваког летњег дана и сунца.

De la musique avant toute chose, по Полу Верлену.

И Рат и Мир су, из часа готово у час, тренутна стварност у овој балканској земљи, иако, по неким тврђењима књижевних јунака и аутора „Идиота“ (који би, роман, могао слободно да се назове и „Побуњени човек“, пре Албера Ка-мија, наравно) и „Чаробнога брега“ – реалност овде уопште и не постоји! Све је ово само игра природе. Иво Андрић је и са болом, али и надом, исписивао сјајне странице о мржњи која опседа па, често, и усмерава многа понашања и „дејствовања“ народа у југословенској земљи. Различитс вере, историјске околности, и посебност или противречја цивилизацијских идеја и њихових укорењености. Па и у самом српском народу, у чудесној и самосвојној историји Србаља, постоје две крајности: јесу ли богомдане или су знак божанске искорењености Једних а обележја и карактер самосвојних других и друкчијих идеја, снова и начина истрајавања под звездама, или бар начина прихватања борбе и обнове под сунцем? Једни, који су такозвани Србијанци, и у ужим јој границама, и који су готово и свикли да трпе и издржавају свако зло (јер је за времена! па ће и проћи) и други – Србљи из других крајева, али пре свега бунтовници који се не мире никад са тренутним стањима, који никакво понижавање не могу да поднесу и који хоће увек више, и тако, најзад, можда заувек и сви заједно, хоће ли се и умирити? А вели драга и стара народна песма: „Србија се уми-рит не може!“ Са наслеђем византијским и царским духом давне и велике лозе Немањића – што је остало као исто-ријска свест у народној поезији – српски је народ опет на европској и светској сцени, а чини се, да му нити осредњост нити малограђанштина – не приличе, а још мање доликују. Међутим, и сам па и без игде икога, како ће даље а осећа се, можда, и одвећ слободно\ Поменућу овде и Лава Шестова, који је рекао, у друкчијим околностима и другом приликом, али може се и сада цитирати: „Страшна је та слобода. Је ли човек створен за такву слободу? Може ли да је поднесе, без крила, без религије?“ Помаже или одмаже Његош: „Нека буде што бити не може“?

И, наравно, свака се чаша мора испијати до дна.

 

 

1991. септембар

 

_________ Извор:

Цип

Цип

Advertisements