Oznake

U nepametno nazvanoj biblioteci „Zlatno runo“ pojavila se jedna izvrsna i pametna knjiga koja se svakom svojom stranicom cinično ruga svetu koji hrli za nekom dobiti u životu osuđenom na stalni, pa i konačan gubitak. Nije to knjiga za ovo vreme, teško će je današnji primitivci opsenjeni idejom lakog i brzog uspeha, zasnovanog na krađi i političkoj otimačini, čitati čak i ako među njima, u šta treba jako sumnjati, ima neki čitalac. Ovo je knjiga jedne bolje književne prošlosti, a ni u njoj autorki, gospođi književnici, nije pripala veća slava i hvala. Možda upravo zato u jednoj „oskudaciji“ ova knjiga privuče pogled članova žirija za dodelu Andrićeve nagrade?

Da im život učinimo zanimljivijim, evo im za to više razloga i poneka dilema. Mirjana Pavlović oblikuje književni svet sasvim redak u nas, osim kod Voje Čolanovića i Danila Nikolića nema u nas prave „penzionerske“ književnosti. Tzv. treće doba je daleko od naše književne imaginacije, što nije slučaj u evropskim literaturama. Kao da života pod starost nema i ne može biti, i kao da su ljubavni jadi trećerazrednih „glapača“ (to je termin koji vredi uvesti kao spoj glupače i alapače, dominantnog tipa u paraliteraturi) koje o svemu moraju da izveste svet, a potpisnice paraliterature svaki drugi dan nešto da raspravljaju u emisijama posvećenim ekskluzivnim budalaštinama, vrednije od gorčine koju starost donosi i kada je blaga. Ja volim jedan naslov velikog Žana Dormesona koji je sebi za osamdeseti rođendan poklonio knjigu – Dobro je bilo. Kod nas, bojim se, nikada tako nešto čovek ne može sebi da kaže. Kod nas nikada nije (bilo) dobro. Zato je kratka proza sa ukusom gorkih badema dobrodošla u srpskoj književnosti.

O jednom teškom obliku toga što nije dobro u starosti samoj po sebi, jer je krhka i slaba, jer je puna nemoći i posustajanja, jer je često izbrazdana samoćama i nedostacima, i jer je činimo teškom zato što nismo jedni sa drugima stvarno ljudi, ali i o tome da život nije gotov dok još uvek traje, Mirjana Pavlović piše sa blago gorkim humorom, sa stišanom jetkom ironijom i sa nežnim i očajnim cinizmom. To njenoj knjizi koju niko neće čitati da prekrati vreme i razgali se daje književnu boju do koje možda nikome više nije stalo, ali ona vredi. I zato čitaocima podliterature vredi odmah reći, nije ovo za vas, za vas je neki novi mentalni kontejner pa kopajte po njemu dok u njega i sami ne upadnete.

Priče su kratke i zgrčene, u njima dominira inteligencija i obrazovanost, ali im nedostaje odrešitost i dublja poetička i metafizička refleksija. Kao da su bez daha i pomalo same po sebi u jednoj poetici prikrivenog očajanja koja sprečava da se govori, govori, govori, a bez reči je teško pisati. Sve bi bilo još bolje da je pisano sa voljom za dubinu, koje ima, ali nije dočarana i iskorišćena do kraja. Priče su jako različite, pa i različitih vrednosti, od antologijskih do usputnih, opet kao da neko ni samome sebi nije verovao da je onoliko dobar koliko jeste. Ima u njima i nedostataka poznatih iz ranije proze, ali sve je to manje od ove otmenosti sa kojom se gorčina poraza otklanja od prave tragedije. U tome u čemu nije tragična, a to jeste mesto za dilemu, ova proza je skoro okrepljujuća pa je teško odabrati da li je bolje ono što je vrednije ili ono što je možda manje neugodno. Pisac ovih redova je, naravno, za tragediju, ali kada uprkos tome ceni ovu „rastragičenost“, onda valjda u njoj za to ima dovoljno razloga. Glavno jelo književnosti je tragedija, ona je i osnovni sastojak književnosti, ali nije sva književnost na glavnoj trpezi.

 

Književna kritika: Glavni sastojak priče | Kultura | Novosti.rs.

Advertisements