Oznake

CIP – Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд

821.163.41-1

Уметничка академија «Исток» Књажевац

Штампа Naisprint Ниш ISBN 978-86-87537-56-9

CIP – Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд

821.163.41-1

821.163.41.09-1 Богдановић С.

БОГДАНОВИЋ, Стојан, 1944-

Криво дрво : [песме] / Стојан Богдановић.

Књажевац : Народна библиотека “Његош” :

Уметничка академија “Исток”, 2014 (Ниш :

Naisprint). – 134 стр. ; 21 cm

Тираж 300. – Стр. 98-107: Песма као исказ

неизрецивог / Недељко Богдановић. – Стр.

108-112: Стојан Богдановић: “Криво дрво” /

Радивоје Микић. – Стр. 113-118: Криво дрво

Стојана Богдановића / Васа Павковић. – Стр.

119-124: Суптилне анализе поетске интиме /

Мирослав Радовановић. – Стр. 125-131:

Дочекане песме Стојана Богдановића / Душан

Стојковић. – Белешка о песнику: стр. 132.

ISBN 978-86-87537-56-9 (НБЊ)

Богдановић, Стојан (1944-) – “Криво

дрво”

COBISS.SR-ID 208442124

Видети и: http://zavetine41.wordpress.com/2014/08/01/%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B0-%D0%B8%D0%B3%D1%9A%D1%82%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%83-%D0%BA%D1%9A%D0%B0%D0%B6%D0%B5%D0%B2%D1%86%D1%83-%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%98%D0%B0%D0%BD-%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%B4%D0%B0/

= = Одабрао сам овде две песме Стојана Богдановића, песника и професора, и представника оне друге, друкчије и незнане (Србије), (могао сам додати и још једну – „Од болести бољег лека нема“) , које откривају  врлине и мане најновије Богдановићеве књиге. Књига на крају има и прилоге, тумачења савремених књижевних критичара (навешћу их редом – највише и понајбоље разумем говор Душана Стојковића, иако је његов прилог на зачељу; драго ми је да су ти прилози, укупно узев, веома афирмативни, свако се потрудио да из свога угла осветли драму  позадине овог песништва). Изненадио сам се, али у реду, прочитавши биографију песника, да је она селективна, има података о наградама које је песник добио, али не о свим…  Богдановић није интересантан за најширу читалачку публику по томе што је песник, он је и један од духова треће српске ренесансе… Мени се чини да ово песништво, то јест конкретно књигу „Криво дрво“ одлично илуструје једна фотографија, начињена у Африци, фотографија једног афричког кривог дрвета, са птицом-дечаком на врху. Постоји једна друга, друкчија, незнана, или недовољно позната књижевна Србија, којој припадају поред Богдановића и песник Шајтинац, донекле и Мирослав Тодоровић, као и песник у расејању Мирослав Душанић, непатетична књижевна Србија, која се не удвара „ауторитетима“ у поезији српској – која доводи у питање, директно, најдиректније, много тога, и то ће временом бити схваћено… (Надам се и верујем, за разлику од побројаних песника који су окренути дубокој сумњи)…Међутим, овим ауторима су (осим Тодоровића), чини се, затворена врата тзв. „националних“ издавача (СКЗ, рецимо – СКЗ ће радије штампати, рецимо Николића, или читав низ осредњих песника, аутора једва неколико убедљивих и успелих песама, али … то не може трајати унедоглед, и то ће временом бити раскринкано снаљгом опуса песника-сумњалица, песника који су „пукли“, као Богдановић). Оно што се намеће из тзв. издавачких институција, које су запосели бирократски врло препознатљиви обрасци, не може потрајати, али може збунити неупућене… Доноси непроцењиву штету, и то финансирану новцем пореских обвезника Србије…

ДОЧЕКАНЕ ПЕСМЕ СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА

Модерна српска поезија делује на први поглед поприлично унисоно. Сви песници за које се, понекад сасвим неосновано, мисли како велики песници јесу имају своја мала, или мало већа, пратећа песничка јата те се стиже до – позајмимо згодну Вукову одредницу – лирске чорбине чорбе чорбе. Није потребно ни прибележити како ту никакве оригиналности, осим умишљене, нема.

Стојан Богдановић се није, нипошто није, ухватио у то коло. Од самог почетка свога песниковања градио је свој, сасвим особени, поетски свет и устрајао је на томе. (Душан СТОЈКОВИЋ)

криво дрво из африке, и Богановићево Криво дрво

криво дрво из африке, и Богдановићево Криво дрво

ПУКО САМ

Пуко сам,

Покушавам да се прикрпим некако,

Али то треба учинити тако да се шав не примети,

Знате какви су људи,

Жене поготово.

Конац треба наћи, да буде чврст

Пожељно је да буде у истој боји,

Као боја живота,

Онда нико неће приметити.

То ти је као кад живот прође поред тебе.

Неки се хватају за сламку,

Ја за свилен конац.

 

СВЕ ЈЕ БЛИЖЕ И БЛИЖЕ

I

Свима који нешто славе честитам славу.

Најзад сам пустио “Криво дрво”,

Ако некоме фали кривак,

Може га узети

Може га читати,

Може срицати,

Може намицати,

Може измицати,

Све може,

Само,

Ништа не може,

Не може се из ове коже,

О Боже!

И теби тóже.

II

Радозналци нека погледају шта пише у заградама,

Онда ће им бити јасно,

Због чега све ово говорим тако гласно,

Зашто ми је пред зору сплансн›о,

И знаће да то није ласно,

(Овако сам изгледао ноћас када сам „искривио“ дрво,

Остатак ноћи сам га исправљао,

Али то дрво није било као оно прво,

Иако сам упорно мрљавио и настављао.)

 

III

У време нашега цара ту су вешали наше лопове,

У време турскога цара ту су вешали наше хајдуке.

Једно, занемарљиво кратко, време ту су вешали веш,

Дугачке и кратке гаће.

IV

Криво дрво није зид плача,

До њега се није стизало преко драча,

Некада је било као палача,

Било је ту и математичара и врача.

V

Ту су неки првили,

Ту су га неки дрвили.

А сад им је као прво,

Криво дрво.

И мени је криво,

Све му живо!

VI

Сад се њему суди,

Јер, нема више људи.

Не будите луди.

VII

Дрво се дрви,

И кад сте други и када сте први,

И овако и онако појешће га црви,

Мораш пазити да га не предрви,

Јер други пут нећеш бити први.

VIII

Ту су неки првили,

Ту су га неки дрвили,

Тако су се изродили Прван и Првул,

Њихови потомци су постали,

Кршни момци, политички прваци,

Њих су учили западњаци,

Да су им преци ништаци,

Кажу, добри су били ђаци,

То више мајка не роди,

Тако се праве смаци,

Који не личе на своје претке,

Врле људе, часне и веома ретке,

Који нису били никаве крпе, пачавре, метле и четке.

Нико до њих није Прван

Ни Иван,

Није Живул,

Није ни Првул.

Дошли су неки ин,

Њих су школовали Европљани и Амерички џин.

Преци су постали ини,

И због свог великог порекла унапред вини.

Ин су редом покварењаци,

Ал’ су вештаци,

Учили су праве школе и праве се фини,

Нису као наши преци, горштаци.

Свима ће нам доћи главе, не брини.

IX

Ту испод дрвета су долазили везири и разни паше,

Ту су им подводили наше снаше.

Ту су се љубавним играма учили млади,

Ту су их мучили љубавни јади,

Ту су их стизале радости

Ту су им Турци и Немци чинили свакојаке гадости.

Сада на почетку века опет,

Исти,

Турци, фашисти и нацисти

По ко зна који пут,

Траже да им се прашта,

Нико не разуме,

Рашта?

Јашта!

Свашта!

Дрво им је сада криво,

Досад није било,

А сад је криво што је живо.

Шта сада да кажем,

Све му живо!

X

О Брадоњи опет размишљам,

И то чиним сваки пут кад ми је тешко,

Када имам неки проблем са песмом,

Данашње јутро од других не разликује се,

Код фризера га одведох,

Да Га за почетак школске године уљуде,

За први час веронауке,

У његовом присуству хоћу деци да кажем,

Да без велике љубави нема велике песме.

Најгоре се осећам када сам у праву,

Знам да ће ме то стићи,

И тада ми је криво,

Све му живо!

XI

У мом бившем селу,

Добро сте прочитали, бившем,

Није грешка.

Тамо су кршотине од зграда

И од људи,

И црква је кршотина

Ко би рекао да ће после толиких патњи и ратова,

И она постати права забушотина.

XII

А попови убеђују српске сељаке,

Да би требали постити,

Да ништа не брину,

Има ко ће се уместо њих гостити,

Ко ће ждерати и ко ће се купати у вину.

XIII

Шта ће њима те кршотине,

Кад они на душама имају своје огреботине,

И све то је близу,

Није у Јерусалиму, нити у Витлејему,

А није ни у Паризу.

До гробља се стиже и пешке,

И то без грешке.

XIV

Иза дрвета смо се од себе крили,

Од бивших пријатеља, од комшија

И од непријатеља.

Ту су потом људи већали, пили пиво

И јебали све живо.

Јебали су мајку свима,

Све док није дошла зима.

До пролећа је трајало пребројавање,

И то тела уморног и главе празне,

Биле су зимске приче разне,

Када је нестало прибојавање,

И када су кренули природа и људи

Да опет славе дрво,

И да се све живо и мртво буди,

Да се хвале да им је ту било прво

И да и за то није криво дрво,

Ни кад цео свет полуди.

О, људи, људи!

XV

Опет су се деца пењала на дрво,

Озго пуцао је поглед,

Никоме није био потребан доглед,

Све је било као на длану,

Снови су били нови у плану,

Видело се небо,

Нико више није зебо,

Чаврљале су птице,

Тражило се место,

Упирали смо поглед где се звезде гнезде,

Кршили смо прсте,

Замуцкивали смо често,

Месили смо душу као тесто.

Свако је тврдио,

Као прво да то није обично дрво,

Сви смо се смејали испочетка,

Све до краја школске године,

До њеног свршетка.

Бар тако се причало,

А кажу, ако не лажу,

Само немојте причати сами,

Бићете у тами.

XVI

Сећам се срећног доба,

Када смо играли жмурке и јурке,

Стари су говорили,

Није добро, биће рата,

Ту смо се као деца крили, иза дрвета или иза врата,

А било је много пута и разних џелата,

И око гуше и око врата.

XVII

Ту су се свадбе правиле,

Ту смо се у миру женили,

А у рату,

Ту смо се са свима крвили.

После рата смо обијали прагове и врата,

Тражећи правду за мртве,

Пред очима су ми висиле слике силних рођака,

стричева, оца, сина и брата,

Закопаних ко зна куда.

Жена је бесна и луда,

И она база и претура,

И она тражи своје, двоје или троје.

Господи, Господи,

Зар ти није криво?

Све му живо!

XVIII

Не разумем толике учене људе

Који се мешају у послове туђе,

Који протурају лажи,

Док жене мудро ћуте.

Ниједна више не каже,

Кажи ми, кажи,

Да ли је лепша од мене,

Кажи, молим те,

Кажи, само ме не лажи.

XIX

Једне ноћи доживех чудо,

Дође ми у сан

Јасно као дан.

Од љубави болестан и луд,

Волим је до неба,

Немам куд.

XX

Штуче она, штуче сан

Остах опет сам,

Кад видех иза леђа где се смеју злобници,

Помислих да сам у гробници.

Какав сан,

Прави сам блесан.

XXI

Ту смо се убијали и крвили, и бесомучно стрвили,

Зависно од ужета дрво је било право или криво,

Зависно од слике рата око чијег је било врата,

Да ли око домаћиновог или око врата некога свата,

Или његовог оца, мајке, сина или брата.

XXII

И није то дрво било

Ни последње ни прво

Са особинама час лепим час грозним

У овом годинама позним.

Ал› оно било је наше, макар да је криво,

Господи, Господи,

Све му живо!

XXIII

Испод њега коло се вило

И коловођа ваздан је било,

Смењивали су се делије, Немци, Бугари,

Издајници разни, богме и Угри

Па опет су на ред дошли партизани,

Налицкани, момци одабрани,

Изабраше за вођу Чеду,

Уместо у песму и у коло,

Он их одведе у беду.

Свима беше криво,

Све му живо!

XXIV

У том врзином колу

Све се мењало космичком брзином,

Сељци су ћутали у болу,

Ко да су их тукли топузином.

На крају рата криваца нигде није било

Као да је криво само

Криво дрво!

XXV

Сетих се свега што је прошло

Не видесмо у тој пометњи шта је дошло,

За трен ми читав рат прође кроз главу

И да су сви људи наши, и да су били у праву.

XXVI

Размишљања о рату беше ми доста,

Уђосмо у кућу,

На по једну врућу.

Повукох за рукав и задржах и незванога

На погачу и на вино,

Људски јесте, да склопимо братски мир,

Да и њему, а и мени буде свега доста.

XXVII

Косовски мит од немила до недрага се скита

Не препознаје се од подераног одела и од рита

Накотила се нова елита,

Краду редом, и убијају, нико никог не пита,

Нит ко коме одговара,

Одакле им то богатство и та пара.

XXVIII

Мангупи утрли нам пут,

До гробља се лакше стиже,

Све је ближе и ближе.

= =

 

ПЕСМА КАО ИСКАЗ  НЕИЗРЕЦИВОГ

(Уз Криво дрво Стојана Богдановића)

Песничке књиге Стојана Богдановића сустижу нас једна за другом, као да су негде годинама чекале да се појаве и да проговоре. Имајући у виду оно што објављује ,,после свега“, Богдановић остаје аутор за чуђење, јер његове песме збуњују.

Можда то и нису песме, него истинити записи,који се не могу другачије читати него једино као песме. Такав је његов (песнички) језик, такве су његове (поетске) слике, таква су његова зрцања и срицања, такав је Стојан кад више није професор универзитета, научник математичар, политичар, кад остане сам са својом болом у присенку живота одакле се може испливати једино ако се одупреш самом томе животу, узводно (можда зато Стојан и пише више кад је живот кренуо смирају, кад су престале радне и све друге обавезе, па се срце окренуло почетку, а дух прапочетку…). Он не може низводно, од такве је материје, и таквог је духа и разума, да свој ток не може уклопити и текућу матицу.  (Проф. Недељко Богдановић)

 

… Песничка  књига „Криво дрво“ Стојана Богдановића је  отуда у самој основи широко заснована песничка приповетка о човековом суочавању са протицањем времена, са гашењем различитих облика живота, о покушајима да се у сфери уметничког израза пронађе средство које ће сачувати нешто од онога што је било реални садржај људског живота, али је она и сведочанство о томе шта песник тражи од језика – могућност да се поиграва са трагиком и меланхолијом тако што ће их повезивати на крајње необичан начин са различитим животним ситуацијама, одузимајући им притом оно што је озбиљно и страшно и повезујући их са оним што је весело и ведро, што проистиче из начела игре. А то, другим речима, значи да је Стојан Богдановић у књизи „Криво дрво“ градио једну, у основи, карневализовану слику света и живота, знајући притом да је основна улога карневала и била да ослободи несрећно људско биће притиска који доноси тзв. свакодневни живот, живот на који належу силна правила и забране. Отуда ми се чини да је Стојан Богдановић у књизи „Криво дрво“хтео да се подсмехне баш ономе што га узнемирава, што уноси неспокојство у његов живот. (Радивоје Микић)

 

…Нова песничка књига Стојана Богдановића Криво дрво складан је наставак његове дуге и интересантне песничке пустоловине. Она се истовремено бави личним светом и осећајем тог пролазног света, али једнако тако сведочи и о конфузним и нејасним временима у којима је настајала. У складу са својим годинама, песник мудро и разложно, без патетике али и сувишне горчине разматра сложено искуство које је иза њега, дуже и упорније се задржавајући на актуелном добу у нашој земљи и самом себи.

Стојећи крај кривог дрвета , као симбола опстајања и постојаности, песник проналази у себи и око себе мноштво подстицајних песничких мотива, који га везују са језиком, културом, породицом, пријатељима, коначно са могућношћу говора и самоисказивања. (Васа Павковић)

 

Advertisements