Oznake

Светислав Стефановић и Збор Димитрија Љотића

stefanovic

Светислав Стефановић одболовао је период свог републиканизма баш као што је пре тога одболовао и свој растанак од радикала. У сталном трагању за нечим прогресивнијим, идеалнијим, за нечим што би требало и могло да српску политичку сцену одведе корак даље, средином је тридесетих година направио радикалан а показало се и судбоносан заокрет удесно. Одбацио је своје дотад хваљено демократско политичко опредељење, онако како се, отприлике, одбацује стари и изношен капут пред првим зрацима сунца и, разголићен, кренуо напред не знајући да га тамо, на другој страни, чека нови, овај пут кобни олуј.

После свог помало драматичног и дефинитивног разлаза са републиканцима, 1922. године, Стефановић, могло би се рећи, више од једне деценије „стагнира“ у свом политичком деловању.[1] То је и период у којем су политичка, верска и национална подељеност увелико доминирале над друштвеном стварношћу краљевине СХС и, доцније, Југославије. Стефановићево неповерење у странке и партијске програме расло је нарочито у време диктатуре краља Александра, односно у периоду тзв. државних или дворских влада (1929-1934). Ни у једној од тада постојећих политичких партија он није видео ону чији би програм и активности били блиски његовим идеолошким схватањима. Једва да је до 1933. године објавио неколико чланака политичке садржине. У њима, овај пут, нема залагања за рушење монархистичког облика владавине, нема ни помена о републици и републиканском државном уређењу. Пред нама је, условно речено, био један „нов“ Стефановић.

Своја политичка уверења Светислав Стефановић износио је овај пут независно, неспутан страначком припадношћу, у намери да покаже да се решења актуелних друштвених проблема могу и морају тражити у новим политичким опцијама. Један је од ретких интелектуалаца у то време који се није устручавао да своју политичку мисао, често провокативну и контрадикторну, изнесе пред критички суд јавности. Умео је да заталаса духове, изазове полемике и расправе, да на многе нападе и прозивке одговори спремно и аргументовано, да понекад брани и оно што изгледа неодбрањиво. Стефановићеве политичке списе налазимо најпре у Летопису Матице српске (1925.), у којем је глорификовао свог, како је често умео да истакне, „првог политичког учитеља“ Светозара Марковића, евоцирајући притом успомене на своје бечке студентске дане; затим, у Алманаху сарајевске Просвете (1925.), у коме је пледирао за стварање једне нове југословенске идеологије „више социјалног а мање политичког типа“; и, на крају, у Прибићевићевој Речи (1928.), у којој је ожалио своје пријатеље, страдале у познатом атентату у Скупштини, Ђуру Басаричека и Стјепана Радића. У Речи је, такође, објављен и један његов чланак у коме поздравља Прибићевићево залагање за учвршћење међунационалних односа у новонасталим тешким политичким тренуцима.[2]

И некако баш у овом раздобљу постају видљиви први знаци политичког заокрета нашег писца. Основна карактеристика свих ових Стефановићевих написа јесте његово промишљање о стварању једног новог југословенском национализма. Био је уверен да даљи, суштински опстанак заједничке државе, као и њен свеукупни развој, зависи искључиво од саздавања таквог пута. Српско-хрватско јединство схватао је као основни постулат будуће државне политике а у новој југословенској идеологији видео је носиоца прогреса и брану пред сепаратистима и њиховим учесталим захтевима за поделом земље.

Стефановић ово своје југословенство не истиче први пут. Читав низ његових бројних чланака, такорећи од самог почетка када је ступио у јавни живот, крајем 19. века, прожет је залагањем за оживотворењем југословенске идеје. Она је за њега и његову генерацију, разуме се и за многе претходне, била заједнички симбол и духовни идеал свих јужнословенских нација: „Југословенство је формула уједињења, оно је, као нека чаробна реч, у стању да споји оно што се не да спојити“, писао је као у неком заносу почетком двадесетих година.[3] Чак је стварање краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, 1918. године, уместо краљевине Југославије, сматрао издајом равном оној коју је починио Јуда. Треба ли онда да нас чуди овај доцнији Стефановићев ангажман у стварању једног новог југословенског национализма у коме је видео наставак оног старог, предратног, али таквог који у себи не би садржао ону романтичну, ослободилачку и ратничку црту какву је дотад имао, условљену борбом против туђинске власти, већ би он, прошавши кроз једну унутрашњу еволуцију, више био упућен на подизање опште и социјалне културе свих народа у саставу нове државе. „Рад наших умова и рад наших руку“, бележи, те 1925. године, Стефановић, „данас је главни проблем нашег народа и нашег национализма.“[4]

Још једна чињеница овде је за Светислава Стефановића битна. Племенски национализми су добри, каже он, али они морају да устукну, односно да новом југословенском национализму дају првенство. То не значи ликвидацију свих посебних народних индивидуалитета већ, напротив, могућност за њихову највишу афирмацију. Истицао је да је Сједињене државе и Швајцарску створила једна идеја, идеја коју су носиле различите нације, па зашто то не би био добар и поучан пример и за народе у саставу Југославије. Тим више „што смо истог, словенског порекла“, и што је реч не само о дужности него и „о мисији Јужних Словена“. Мачем и звецкањем сабље, сматрао је, мислећи притом на поједине српске милитаристичке кругове, не дају се одговори на унутрашња питања и не решавају се настале кризе.

Средином 1934. године, Стефановић у београдском дневнику Време објављује читаву једну серију чланака у којима је разрађивао своје старе схеме и поимања о новој југословенској идеологији. Ови списи на известан су начин представљала увод у његов нови политички заокрет, овај пут удесно, заокрет који је он дефинисао већ наредне године својим учлањењем у Љотићев Југословенски народни покрет Збор. Не тврдимо да је овај Стефановићев обрт представљао нешто ново и неочекивано. Он је, заправо, само природни наставак његовог дотадашњег вишегодишњег залагања за афирмацију југословенске идеје. Једина разлика јесте у томе што је овај пут био одбачен демократски приступ таквом залагању, а уместо њега наш писац нудио је друга, често нејасна и противуречна решења, „супротице“, како би рекао Лаза Костић.

Стефановићева политичка мисао, у овим новим излагањима, и даље је усмерена ка обнови и афирмацији југословенског национализма, али и ка национализмима у појединим државама западне и средње Европе, пре свега онима у Италији и у Немачкој. И ту се већ јасно уочава разлика. Са нескривеним симпатијама пратио је и процењивао збивања у овим двема земљама у којима је изопачени национализам доживљавао свој врхунац: „преживео је национализам у свету“, каже он, упркос радничким и масонским интернационалама, упркос стерилном интернационалном духу за кога се једно време чинило да је завладао над целим светом, и не само да је преживео већ се показао способним за нове еволуције. Тај нови национализам, уверава Стефановић, и не слутећи да ће управо он, подгреван од политичких и индустријских псеудоелита са Запада, изазвати нови светски рат, све више се ослобађа својих империјалистичких и освајачких тенденција и све више је окренут ка унутрашњем преображају државе и друштва, постајући тако прави заштитник и чувар мира и споразума међу народима. Синтезу немачког национализма и социјализма видео је не као вештачки спој двају антипода, већ као синтезу двеју основних градитељских сила модерног друштва.

С таквог полазишта Стефановић је, мање-више, стао да дотерује и модификује свој став о новој југословенској националистичкој идеологији. Све чешће га је заокупљало питање како неке од ових замисли применити на практичном пољу, на тлу његове земље у којој се систем либералне демократије показао неуспешним. „Нашем национализму“ потребна је обнова, указује, потребно је да буде „реално конструктиван и социјалан“, по угледу на италијански или немачки. Међутим, у теорији и у пракси, сумира Стефановић, сматрам да он може да се користи туђим искуствима али не сме да се слепо поводи за страним моделима и калупима, већ да своју стваралачку енергију црпи из сопствених извора. У својим националним снагама, активним и творачким, сматрао је да друштво треба да тражи основе за своју обнову, као и за нову политичку, економску и културну оријентацију. Јавност је подсећао на покрет предратног национализма у коме је сваки појединац био спреман на сва одрицања и све жртве, уверен у победу своје нације.[5] Међутим, „рушење старог света и поретка није значило увек и долазак и стварање бољег.“ Питао се, зар послератни општи хаос и пометња који су завладали Европом, пренети и у Југославију, то најбоље не потврђују.

Решење свеопште кризе, дакле, видео је у стварању државе која би њеним грађанима била идеал не само као симбол народне моћи и снаге, него и као симбол културне и социјалне вредности које су, по његовом уверењу, постале циљеви, задаци и дужности модерне државе.[6] Такву државу, овај пут, видео је као изнадкласну, као корпоративну, без партија и страначких програма, државу у којој би сталежи били они који су њој подређени, а не она њима и њиховим уским интересима. Породица у таквом друштву основа је и стуб државе. Појединац не може да остане по страни, јер обнова национализма значи, у првом реду, „моралну обнову човека“.

Међутим, Светислав Стефановић у својим чланцима не помиње једну битну ствар – облик државног уређења: монархија, република или, можда, нешто треће? Подсетимо, прве године двадесетог века јесу и прве године његове политичке каријере. Пашићева Радикална странка, чији је и Стефановић био члан, није била противник монархије. Самим тим, претпостављамо, ни Стефановић. Видели смо, такође, да је наш писац, као припадник републиканаца, у периоду од 1920-1922. године, био жесток и непомирљив противник монархијске форме власти, сматрајући је преживелом и супротном начелима демократије. Дакле, када је реч о облику државног уређења, Стефановић остаје више него недоречен. Да ли је ово питање, у том тренутку, сматрао неважним или је мислио да се, можда, у југословенском случају може да примени италијанска формула из тих година – да се краљ, једноставно, повуче у страну и да своју улогу препусти доминантној политичкој групацији? Такође, нема ни речи о правој позадини режима који су увелико егзистирали у државама фашистичког типа, где је једна партија држала све полуге власти и где о слободи појединца није могло бити говора.

Прећуткивања, међутим, није било када је у питању демократија. И ту имамо једног новог Стефановића. Ако је до тада, у свом три деценије дугом политичком стажу, понекад мењао партијске боје, прелазећи из једне странке у другу, Стефановић није мењао своју, рекли бисмо основну политичку концепцију, залагање за демократски поредак. „Не признајем никакву власт до ону која служи народу“, писао је почетком 1920. године у Републици; „Живот и снага и будућност је само у слободној демократској Југославији“.[7] Једва деценијуипо касније на Стефановићевом политичком хоризонту више није било места за ту исту демократију. У својој политичкој лабораторији, он, некадашњи англофил, демократију је растављао на њене саставне елементе, издвајао примењиво од непримењивог, омеђавао јој границе. Ма колико да је незахвално, ипак не можемо а да се данас, безмало читав век касније, не сложимо са многим Стефановићевим аргументима: улога демократије неоспорно је завршена, опомиње овај пут њен некадашњи глорификатор[8], она се завршила у вербализму и у речима које су изгубиле садржину али су задржале значење. Тврдио је да њена снага није она конструктивна снага која једина има позитивне вредности у еволуцији људског друштва и у политичкој историји народа, и да демократија ни у својој суштини, ни у својим облицима, није никаква ни тековина ни животна потреба нити „словенске расе“ уопште, нити српског и југословенског народа посебно. Каква је то демократија, питао се Стефановић, која негира сваки ауторитет и сваку власт изван и изнад власти гласачке гомиле?[9] И где то у Европи има истинског демократског режима? Усто, био је мишљења да је демократија у својим постојећим облицима продукт Запада, и да је и тамо већ истрошена и дотрајала, те да нема више никога кога би могла нарочито да импресионира а камоли усрећи, нити је видео разлоге за њене апологије и спасавање: „У сваком случају, ако се има да бира између народа и његова добра, и демократије и њеног спасавања, за нас има само један избор: народ и његово добро!“[10]

Склони смо да верујемо да оно што је Стефановића определило да приступи Љотићевом Збору јесу поједина, рекли бисмо и најважнија, од његових Основних начела и Смерница, пре свега она да „Срби, Хрвати и Словенци чине југословенску народну, друштвену и духовну заједницу“, у којој се југословенству, „југословенској нацији“, као целини, подређују сви посебни интереси. Затим, заштита дома и породице „као природне основице народа“, брига о селу које треба да буде „мерило друштвене политике“, уместо политичких организација сталешко уређење друштва, као и централизована државна власт. Постојало је, такође, и гледиште да „без Бугара југословенска народна заједница није потпуна“.[11] Кроз читав свој дотадашњи политички ангажман, у коме је, несумњиво, било лутања и недоумица, Стефановић је више пута истицао и залагао се управо за оно што су, између осталог, и сами збораши прокламовали као свој циљ. Чак су и одреднице о Бугарској представљала оно о чему је и Стефановић писао у републиканском Прогресу, још 1922. године.[12] Све је, дакле, у Љотићевом покрету, више или мање, „ишло у прилог“ Стефановићевом дотадашњем виђењу државног и друштвеног уређења. Све, осим две ствари, религије и монархије. Једно од главних зборашких начела јесте и оно о „поуздању у Бога“, као и схватање о равноправности вера „које су везане за душу народа“. Мисли се, превасходно, на православну и католичку као две доминирајуће, али је и другим верама такође остављан простор за слободно деловање. Изван Христа, каже с правом Љотић,[13] другог темеља спасења народима и појединцима нема.

Зашто је одједном Стефановић са својим атеизмом, чак презиром према Богу и ономе што он представља, „устукнуо“ пред религијом? Он, који је дотле хришћанство сматрао „драговољним одрицањем од слободе“[14], „мртвим и преживелим“, „најтежим отровом које је човечанство икад попило“, он који је у човеку видео „бога над боговима“ и, својевремено, у нишком Делу 1915. године, заузимао се за стварање једне нове религије у којој неће бити места култу страдања и умирања, већ култу радовања и уживања.[15] Милан Грба, један од првих Стефановићевих послератних биографа,[16] верује да је на његов „повратак“ Богу највише утицала његова друга супруга, др Гита Радич. Ова мађаризована Немица, и по једној линији даља рођака Стјепана Радића, била је изузетно религиозна па се претпоставља да је она тај свој религиозни занос делимично пренела и на свог супруга. Чини нам се још да је тај свој „отпор“ према Богу, односно хришћанству и уопште према свим религијама, Стефановић носио у себи још од својих студентских дана. Крајем 19. и почетком 20. века он је, како је то више пута истицао, био „заражен“ идејама Светозара Марковића и, донекле, Марксовим теоријама, и ту је своју заразу „ширио“ међу српском академском омладином која се, као и он, школовала у Бечу. У једном свом писму, писаном на други дан Божића 1897. године,[17]млади Стефановић о себи говори и признаје да је „анархиста, атеиста и социјалиста“, и да му као таквом „више ништа није свето“. И у многим његовим доцнијим записима пронаћи ћемо, такође, жестоке и неоправдане критике упућене на рачун појединих религија, али нигде се у њима Стефановић сасвим не одриче Бога, односно хришћанства. Шта више, знао је понекад да помене религију у врло позитивном контексту. Забележимо на овом месту и вредан податак да је, средином двадесетих година, Стефановић, сад већ познати и признати преводилац, са јеврејског на српски језик превео поједине делове Библије,[18] што је поздравила СПЦ[19] као и јеврејска заједница у Југославији.[20] Дакле, те 1934. године имамо једног другачијег Стефановића, Стефановића који, овај пут, осуђује атеизам и аморализам као „нове идоле који су требали да замене хришћанског Бога и етику праштања, љубави и чистоте“.[21] Изгледа да је Стефановићев амбивалентан однос према религији представљао само још једно у низу од његових многих и разноврсних лутања.

„Неприкосновеност краља“, краљ као „врховни домаћин“, односно тумачење да једино монархијски облик владавине омогућује „опстанак и слободно развиће југословенског народа“, представља, такође, једно од главних зборашких начела супротно дотадашњем Стефановићевом виђењу државног устројства. Подсетимо, још од својих студентских дана наш је писац монархију сматрао „гробаром слободе, истине и правде“.[22] Чини се да је доцније тај његов анимозитет према монархији увећан после повлачења и страдања српске војске и народа кроз беспућа Албаније. Стефановић је био учесник и сведок једне опште трагедије и расула за шта је, додуше индиректно, оптуживао двор и државни врх, сматрајући да они нису били дорасли величини и тежини догађаја. Међутим, свој антимонархизам, како смо већ истакли, он највише испољава као припадник републиканаца, почетком двадесетих година прошлог века. У бројним уводницима које пише за београдску Републику, Стефановић је често истицао да централистичка монархија припада прошлости, да је такав облик владавине далеко од принципа демократије, да је монархија једино у стању да од државе направи „једну матору лешину“, а да краљ представља ништа друго до „убицу по милости Бога“.

Дакле, у свом зрелом животном добу, средином тридесетих година прошлог века, Светислав Стефановић прави велики заокрет у својим религиозним и политичким схватањима, прихватајући, понекад прећутно, чак и оно чега се годинама свесно одрицао. С једне стране стајао је демократа Стефановић, или, боље речено, социјал-демократа (ако се узме у обзир његова приврженост социјалним идејама Светозара Марковића и демократском опредељењу које је оличавало идеологије радикалне и републиканске странке), а, с друге стране, готово преко ноћи, освануо је један „нови“ Стефановић. Нов свима онима који су иоле били упућени у његова дотадашња политичка опредељења. Утисак је да овај пут стари храст није одолео налету једног од многих бесних олуја који су тих година дували не само на европској већ и на политичкој позорници краљевине Југославије.

У свему овом не можемо а да не поменемо још један могући повод Стефановићевом радикалном заокрету удесно. Наиме, у периоду од 1933. до 1935. године, наш писац неколико пута борави у Риму, у коме заснива своју нову породицу и у коме, преко нових рођачких веза, долази у додир са широким кругом италијанских фашиста. Фернандо Мецазомо,[23] један од младих и врло утицајних првака Мусолинијеве партије, бивши подсекретар организације италијанске омладине, упознаје Стефановића са достигнућима у области фашистичке идеологије и праксе. Позовимо се и овде на Милана Грбу који каже да је Стефановић био опчињен младим људима који су имали непоколебљиву веру у национализам своје државе и у непогрешивост вође кога су беспоговорно следили. У Риму се Стефановић сусреће још са Вјачеславом Ивановим, песником и филозофом, бившим вођом руских симболиста коме су Италијани пружили уточиште. Упознаје Дмитрија Мерешковског који је у то време радио на својој студији о Дантеу и због тога био Мусолинијев гост. Мерешковски је, иако члан разних интернационалних књижевних удружења, по свом политичком опредељењу био десничар и Стефановић користи прилику да му предложи да се у блиској будућности оснује једно интернационално удружење национално оријентисаних књижевника. Ови последњи контакти немају нарочит политички значај. Они само, на известан начин, употпуњују слику Стефановићевог политичког лика из тог времена. Међутим, верујемо да је и овде реч о једном од многих Стефановићевих лутања и тражења излаза из свеопште кризе у којој се није налазила само југословенска држава већ и сваки појединац у њој. У једној његовој полемици из тих година дознајемо одговор на ово питање: „Ако правимо обрачун са садашњим светом и његовим веровањем, правимо га и са самим собом“.[24] „Сумњам у онога који никад није лутао“, рекао нам је као коментар наведеног Стефановићев пријатељ Хрвоје Магазиновић.

Светислав Стефановић је у Љотићевом Збору, у периоду од 1935. па све до почетка 1938. године, када иступа из покрета, један од најагилнијих чланова. Његово вишеструко образовање, политичко искуство и радна енергија која му никад није недостајала, у зборашким су круговима и поштовани и уважавани.[25] Био је члан Политичког савета, путовао и учествовао на многим зборашким конференцијама и митинзима широм земље. Памте се његови говори у Дубровнику, у унутрашњости Србије и у Београду. Уредник је рубрике за културу у Љотићевој Отаџбини, главном органу Збора, и сарадник више других зборашких листова од којих издвајама сплитски Вихор. „Сталешка мисао на Балкану“, наслов је његове нове (на жалост недовршене и изгубљене) књиге на којој интезивно ради и у којој, између осталог, представља делатност зачетника балканске сталешке идеологије Александра Стамболијског, Стјепана Радића и Димитрија Љотића. Почетком 1937. године, са италијанског преводи и објављује Мусолинијеву књигу „О корпоративној држави“, с намером да југословенску јавност ближе упозна са доктринама фашизма и његовим достигнућима у пракси. Истовремено, на страницама Отаџбине настављао је да пропагира стварање југословенске идеологије и да све више улази у свој давно започети „обрачун“ са демократијом и марксизмом. Тиме је на себе скренуо пажњу како демократски настројених интелектуалаца тако и чланова југословенске комунистичке партије. Полемисао је и са једнима и са другима, ватрено бранећи своја нова убеђења, не само на страницама Отаџбине већ и у Црњансковим Идејама, Летопису Матице српске, тршћанском Пиколу.

Поменимо још да је Стефановић учествовао у многим предизборним активностима Збора, уочи парламентарних избора од петог маја 1935. године. Као кандидат за посланика на тзв. Земаљској листи за град Београд, представљао је потенцијалним гласачима основна политичка усмерења покрета, његов програм и однос према другим странкама. Након пребројавања гласова установљено је да је од 2 880 964 изашлих бирача (73%) Збор освојио свега 25705 гласова, што није било довољно ни за једно посланичко место. Димитрије Љотић био је против учешћа на овим изборима. Тврдио је да је изборни закон неправичан, да Збор још увек није у довољној мери организован и да нема средстава за иоле равноправну утакмицу. Усто, сматрао је да су политичке партије криве за сва зла и да његов покрет не треба и не сме да учествује као да је и он партија. Међутим, вођство Југословенске акције, странке која је била придружени члан Збора, вршило је јак притисак на Љотића да се ипак изађе на изборе, истичући да, иако су у суштини етнички покрет, да се не смеју издвајати из дневно-политичког живота. Указивали су још да је парламент место на коме ће имати шире могућности за изношење својих идеја пред народ. Љотић је преко воље прихватио да Збор изађе на изборе а резултати су били скоро катастрофални. Један од разлога за овакав изборни резултат, вођство Збора видело је у томе да је њихов покрет био тек у настајању и релативно непознат. Данило Грегорић, један од високих функционера Збора, тврдио је да је и поред свега председник владе Бошко Јевтић нудио Љотићу да уђе у његов кабинет, али да је то овај категорички одбио из моралних начела.[26]

Стефановић се након овог изборног дебакла повукао из активног суделовања у организационо техничком раду Збора. Наставио је једино да сарађује са Вихором и Отаџбином, све до забране даљег излажења овог листа, новембра 1937. године. Љотићу ипак, као по неком правилу, и нови премијер Милан Стојадиновић нуди улазак у владу, али он одбија и ову понуду с образложењем да не жели да сарађује са „аморалним политичарем“. Међутим, тако нису мислили чланови Југословенске акције предвођени Велибором Јонићем. Они су, како каже Љотић, у изјави за сарајевску Југословенску пошту,[27] „кришом, иза леђа свих органа покрета, дошли у додир са представницима режима“.[28] На седници Саветодавног одбора Збора од петог децембра 1937. године, из странке су били искључени Велибор Јонић, генерални секретар, др Ђорђе Перић, шеф отсека за штампу и др Данило Грегорић, шеф отсека за пропаганду. У јавности се увелико нагађало о стварним разлозима овог расцепа, од тога да је Љотић наводно напустио осовину Рим-Берлин па све до тога да се определио за осовину Париз-Москва. Из Збора, потом, у знак протеста и солидарности са искљученим члановима, иступају још Владимир Вујић и Данило Вуловић. Овај последњи постаје министар без портфеља у Стојадиновићевој влади. Странку напушта и Светислав Стефановић. Владимир Љотић рекао нам је да му се чини да је Стефановић у Збор ушао као припадник поменуте Југословенске акције и да се повео за искљученим члановима Збора. Међутим, у зборашкој штампи из тог времена, па ни доцније, о Стефановићевом иступању нема ни помена. Помало чудно ако се зна да је он био један од врло угледних чланова ове организације. „Зачуђује“ нас, такође, и сам Стефановић. Када се мало пажљивије ишчита његова политичка биографија, уочиће се да је он често умео да критикује рад странака којима је некад припадао, да прозива њихова вођства и критикује програм. Са Збором, међутим, то није био случај. У Стефановићевим доцнијим политичким списима, насталим током и после 1938. године, нема помена ни о Љотићу ни о његовој партији. Мистерија постоји и око Стефановићевог евентуалног чланства у Јонићевој странци. На коју је то страну, заправо, наш писац кренуо? Решење ове недоумице Стефановић нам делимично открива тек у јеку Другог светског рата, и то у Берлину. Из интервјуа који је дао за лист Краковске вести, крајем јула 1943. године, сазнајемо да је он, по напуштању Збора постао „лице од поверења новог премијера“,[29] те да се у својој реалној политици Стојадиновић наводно користио његовим саветима и поверавао му важне задатке.

Познато је да је Стојадиновићева спољна политика ишла, да тако кажемо, у десном правцу, односно била је највише усмерена ка многострукој сарадњи Југославије са Немачком и Италијом. Претпостављамо да је управо такав ангажман Стефановићу више одговарао од онога што је до тада нудио Збор. Мада формално није био члан Стојадиновићеве ЈРЗ он се, као по неком неписаном правилу, и овај пут свесрдно ставио у службу своје нове политичке опције. Почетком 1938. године поново је у Риму, сада већ као члан управног одбора југословенско-италијанског културног удружења, са задатком да поспеши сарадњу београдског и римског универзитета. Одбор је, такође, пројектовао задужбину југословенске академије у Риму, размишљао о формирању једне уније за интелектуалну сарадњу, покушавао да оснује стипендије за школовање студената, имао у плану формирање летњих кампова и слично. Италијанска штампа поздравила је оснивање овог удружења (ил Пополо, ла Ведета) чији су чланови били још Марко Цар, Тодор Манојловић, ректор Музичке академије Роксандић и други. Стефановић се, све до пада Стојадиновићеве владе, 1939. године, оглашавао повремено у Новој смени и Југословенској стручној штампи. Садржај његових политичких написа није се много разликовао од оних објављиваних дотле у зборашким листовима. Поново је глорификовао политичке и социјалне идеје Светозара Марковића, као и југословенску идеологију. Једини изузетак у том погледу чини његов позив на стварање чвршћих веза између земаља тзв. дунавског басена.

Додајмо на крају да за време немачке окупације Стефановић није долазио у додир са својим некадашњим колегама из Збора, али јесте са бившим члановима Југословенске акције. Једини изузетак, када је Збор у питању, јесте Стефановићев позитиван одговор на писмену молбу Ратка Парежанина, у то време шефа Васпитно-пропагандног одсека при штабу Српског добровољачког корпуса, да се из Српске књижевне задруге чији је Стефановић био председник, добровољачким батаљонима поклони „известан број књига“.[30] Иначе, Стефановић и Парежанин били су дугогодишњи пријатељи, још из времена када су обојица били припадници Републиканске демократске странке. Што се пак, Југословенске акције тиче, чини нам се да је управо њено бивше вођство довело Стефановића на чело СКЗ. Наиме, Велибор Јонић био је скоро сво време рата министар просвете и вера у Недићевој влади а Владимир Велмар Јанковић, Стефановићев стари пријатељ, његов заменик. СКЗ, дотле самостална културно-просветна установа, према наредби немачких власти долази под патронат поменутог министарства.

***

Почетком октобра 1944. године, непосредно пред улазак совјетске Црвене армије у Београд, Владимир Вујић наговарао је Стефановића да крене с њим ка Словенији, и даље, на запад. Међутим, Стефановић одбија овај предлог сматрајући да он нема чега да се плаши, односно да није за време рата ишта урадио што би могло да му на било који начин науди. Просто је невероватно ово резоновање. Једва годину дана раније, крајем октобра 1943. године, Стефановић у листу Српски народ констатовао да су англо-американци Србију „хладно и немилосрдно“ препустили Совјетима

Праштања, ипак, није било. Вихор, којег је Стефановић призивао у једној песми претворио се у бесни олуј крваве комунистичке револуције, харајући, у јесен 1944. године, Србијом. Стефановићеву смрт најавио је Милован Ђилас, у мају исте године у листу Нова Југославија, запечативши тако судбину нашег писца.

Завршимо ове фрагменте из Стефановићеве политичке биографије једном његовом реченицом из огледа који је својевремено писао о Парацелзусу. Текст који следи, чини нам се, на најбољи начин осликава самог Стефановића: „Он је био као једно огромно, узбуркано море, шибано ветровима, распињано бесовима, пуно свих тајних елементарних сила и снага, које тек у свом највећем немиру доводе човека до неких виших сазнања, где и најповршније површности одају снаге далеко јаче од човечјих моћи а дубине изгледају не само недокучиве но и страшне и кобне“.

Предраг Пузић

 == извор: Светислав Стефановић СТАРИМ ИЛИ НОВИМ ПУТЕВИМА : Одабрани политички списи 1899 – 1943. – Нови Сад: Артпринт, 2006…  359 стр.; илустровано; 20 цм…. Едиција „Копно“; књ. 1.  – Стр.: 15-27

 

[1] Стефановић је био заузет на многим другим странама („кршећи“, изгледа, поједине физичке законе): активност у Српском лекарском друштву, спор са Пандуровићем око крађе превода Шекспировог Хамлета, смрт прве супруге, вођење београдског ПЕН клуба, интезиван књижевни, научни и преводилачки рад. Поред свега активно је и даље обављао лекарску праксу у својој ординацији у Хаџи Милентијевој улици на Котеж Неимару.

[2] Стефановић је неколико година раније, 1922. у Слободном дому, о Прибићевићу имао сасвим другачије мишљење: „Главни представник свих рђавих тенденција у Демократској странци и у целој политици српског народа, г. Св. Прибићевић“ (чланак „Републиканско југословенство и републиканско хрватство“, април 1922.).

[3] „Републиканско југословенство и републиканско хрватство“…

[4] Светислав Стефановић: „За један бољи национализам“, Алманах Просвета (Календар), 1925., 117-120.

[5] Светислав Стефановић: „Обнова национализма у знаку етичке обнове“, Време, 04. 07. 1934., 3.

[6] Светислав Стефановић: „За обнову југословенског национализма“, Време, 01. 07. 1934., 3.

[7] Светислав Стефановић: „СХС-ске мизерије“, Република, 13. 04. 1920., 1.

[8] Светислав Стефановић: „Криза демократије – наступ корпоративног система“, Време, 13. 08. 1934., 2.

[9] „Криза демократије-наступ корпоративног система“…

[10] Исто.

[11] Зборашка одредница о Бугарима ослања се, по свој прилици, на „Начертаније“ Илије Гарашанина из 1844. године, тачније на део „Отношенија спрема Бугарске“. (Илија Гарашанин: „Начертаније“, Студио 104, 1998., ст. 80.)

[12] „Путем споразума“, Прогрес, 11, 11. 07. 1922., 2.

[13] Димитрије Љотић: „Говори и чланци“/“Писмо друговима“/, св. 6, Минхен, 1976., 10-11.

[14] Светислав Стефановић: „Погледи и покушаји“, ИК Г. Кона, 1919., 74-82.

[15] У мом антихришћанству нема ничег антихришћанског; моја критика хришћанства потекла је из љубави и милости, каже Стефановић у свом полемичком тексту „Критика и апологија Хришћанства“, објављеном у листу Мисао, 16. 09. 1923. (полемисао је са Живојином Перићем).

[16] Милан Грба: „Политичко опредељење Светислава Стефановића“, дипломски рад одбрањен 1989. на Филозоф. факулету у Београду (рукопис).

[17] „Епистоларна биографија Светислава Стефановића“… 66.

[18] „Песма над песмама“(1925.) и „О псалмима Давидовим“(1926.).

[19] Гласник Српске православне цркве, бр. 11, 14. 06. 1927., 173.

[20] Јеврејски глас, бр. 15, 1928., 2-3.

[21] „Обнова национализма у знаку етичке обнове“….

[22] Светислав Стефановић: „Сан и јава“, Застава, 03. 10. 1899., 1-2.

[23] Мецазомо је доживео судбину сличну Стефановићевој. Стрељали су га италијански комунисти крај језера Комо, 28. 04. 1945. године.

[24] Светислав Стефановић: „Обнова југословенског национализма“, Време, 20. 12. 1934.

[25] Да је и Љотић изузетно ценио Стефановића дознајемо из једног његовог, до данас још необјављеног, писма: „(…) Нека би дао Бог да Ваша мудра глава, ведрином окружена, и даље дела на добро нашег рода“. (Писмо је у поседу књижевника и сликара Саве Јанковића.)

[26] Хрвоје Магазиновић: „Кроз једно мучно стољеће“, Јадран, Милвоки (САД), 2002., ст. 297.

[27] 09. 12. 1937.

[28] У својим мемоарима, писаним крајем новембра 1938. у београдској Главњачи где је био утамничен, Љотић је групу око Јонића назвао још и „краткодахним људима који су шуровали с владом“. Д. Љотић: Сабрана дела, књ. 11, Београд 2001., 172.

[29] „Бољшевизам – смрт народима“, Краковске вести, 29. 07. 1943., 3-4.

[30] Књижевни архив СКЗ, Фонд Разно, Архива Комесарске управе 1942-1944., писмо од 21. 01. 1943.

Advertisements