Исидора Секулић
Из МОЛИТВЕ У МАЛОЈ ТОПЧИДЕРСКОЈ ЦРКВИ
I
Боже, помози ми и данас. Као река сам, Голсподе, кроз коју је прошао вихор с ударцима и срџбама, с рукама и метлама. Сва је вода покривена мутном пеном, све се са дна дигло, с пеном се ваља оно што иначе лежи дубоко на дну реке. По мени то, Господе, јури мутна пена! и у пени цело моје дно! и ево ништа нећу да скријем од људи, ако ко хоће да застане и погледа талог. А од Тебе, Боже, ништа и не могу скрити. И нисам скривала. Ти си слушао врелче исповести, и Ти си ми утешно говорио: да земља није небо. Што бих желела сада, то је да се дно не в рати на дно. Можеш ли ми ту помоћи, Господе? Али куда и како да склоним оно што примих, бех, познах, чврсто научих, чега се сећам, што не могу заборавити? Талог мој сам ја, Господе!И кад пена искипи, талог ће се опет спустити у мене. До смрти га морам носити. Као река је човек, Боже: без дна и муља не постоји… Господе, учини да вихори понекад брже мину. Утишај ветар, прекриј небо непомичним облацима, дај ноћ миорну и дугу, да се одморим, Боже мој!
I I
Сан, храну, доколицу, починак, све сам себи ускраћивала, и ускраћујем, Господе. Али све то, и све способности и сав рад робијашки стзалан и једнолик, не преображавају ме доста. Што ћу ти најзад пчринети од себе, Боже, неће бити употребљиво ни за прашину буидућности људске. То, Господе, тај напор из свих сила, и то будно знање да је све мало и слабо, то Те молим да примиш као службу моју Теби. Ја верујем, Господе, да има достизања, али ја мучно и узалудно чиним покушаје да стигнем и до прага достизања. Но немам пчолследње очајање због тога, господе! То саопштење, то је данас крај моје молитвице.
I I I
Боже, од ноћи је ћовека страх. Све попритисне јаче, све заболи болније, све прожеже као живи огањ. А ноћ све виша и шира, а чула човека којима види кроз ту ноћ стострука су. Боже, не остави човека ноћу без знака од Себе… Али Месец, Господе, нека не буде тај знак. Тако те моли човечја слабост. Страши се човек месеца. Успавај ми, Боже, добро вид испод очних капака, јер и кроз њих видим зелено сијање хладног месеца. Светлуца око моје постељње злослут. Или га видим, тамо далеко, као студено ваздушасто царство нечастивога. Господе, нечастивога на Месецу нема, али је Месец звезда несанице и туђине. Помози, Боже, свима људима који по дану често морају уморно да склопе очи, а ноћу остају без сна и одмора.
Из књиге Изравнања, стр. 11-113
СЕКУЛИЋ, Исидора, 1877 – 1958
Изравнање : мала српска књига / Исидора Секулић; изабрао, приредио и поговор написао Јован Пејчић. – Београд: Алтера, 2010. – 168 стр.; 21 цм.
============================================
ЛеЗ 0003114
ИЗРАВНАЊА 