Oznake

          Poziv na pisanje ovog teksta stigao mi je iz misterioznog trenutka sećanja, koje mi se,  s vremena na vreme, bez obzira na stanovite vremenske razlike u lavirajućem poretku opstrukcija godišnjih doba, otvara usred sna. I to onog, koji sam nakon buđenja, mogao da zapišem, pa čak i komentarišem. A, sve to, kao “pokretni praznik” famozne “istorije okvira”, koja se zavodnički u mojoj glavi vrzma nekoliko decenija i tera me da je, bez emocija, ravnopravna napadam i branim od nje same, uz mogućnost da je ponekad izvedem u šetnju po beogradskim kafanama, naročito onim, koje se tiskaju u i oko kvarta Palilule. Iako, takva očekivanja teško padaju piscu koji ima decu, svaki put sam nastojao da u promišljanju sudbine tačnog broja pretpostavljenih božijih okvira dodam nešto iz disanja svog mišljenja. Ali da se vratim osnovnoj ideji ovog teksta.

Zašto Van Gogova stolica i Frojdov kauč iz opisa jednog mog sna? Da li je žrtva varke sećanja sanjač, ili njegov dvojnik, onaj koga je Konfučije, u trpezariji Pakla, učio kako se, umesto, uz pomoć setova: viljušaka, kašika, noževa i čačkalica, hrana mora uzimati parom štapova dugih dva i po metra?  Ne znam! Međutim, moje neznanje o misterijama sećanja krcato je slikama. Reč je o slikama bučnog kolorita u kojem se ritmovi nijansi, naročito žutih i belih tonova, pretvaraju u milosrdne zvuke violina, koje u večernjim časovima, u društvu sa bis gitarama, odlaze na Konfučijeva predavanja, ali u trpezariji Raja.

Na jednoj od tih slika prepoznao sam sebe u obilasku Muzeja reprodukcija, kopija i falsifikata. Zapanjujući je podatak o veličini Muzeja koji se prostire na površini većeoj od one koje zauzimaju Srbija i grad Njujork. Izložbeni prostor muzeja se prostire horizontalno u jednoj liniji bez lavirinta sporednih prostorija. Na belim zidovima okačene su reprodukcije formata 5 x 10 metara, koje se svakih dvadeset sekundi smanjuju na format ogledala 180 x 120 m. Reč je o radovima 50 grešnih umetnika, od kojih se 25 hrani u trpezariji Raja, a ostali u trpezariji Pakla. Svakog dana dvoje od njih dežura u Muzeju na način što jedan sedi u stolici Van Goga, a drugi leži na Frojdovom kauču. Njima je tokom dežurstva zabranjen svaki razgovor, kako između njih samih, tako i sa posetiocima, koji izložene eksponate obilaze u društvu Konfučija. Tokom mog boravka u Muzeju nije bilo drugih posetilaca, a na mene čak ni Konfučije nije obraćao pažnju. Ignorisao me je u stilu kako to čini Bog u prodavnici ogledala. Nisam se ljutio. Uz  zvuke milozvučnih violina i šarmantnih bas gitara u farmericama smišljao sam priču o Van Gogu na Frojdovom kauču i o Frojdu u Van Gogovoj stolici. Ni u jednom od kasnijih snova nisam otkrio ko je od njih dvoje bio stanovnik Pakla, a ko Raja.

Zoran  M. MANDIĆ

Advertisements