Oznake

Za razliku od velikih kultura u kojima se neprekidno izdaju klasici, u nas se čeka na sabrana dela i sedamdesetak godina

 

Glavni urednik pariskog dnevnika „Figaro“ Žozef Mase-Skaron objavio je nedavno knjigu posvećenu utemeljitelju modernog eseja Mišelu de Montenju (1533–1592). Studija nosi izazovan naslov „Montenj, naš novi filozof“, vraćajući dostojanstvo pojmu novog filozofa koji su poslednjih decenija bezdušno arčili sasmozvani filozofi poput Bernar-Anrija Levija, Finkelkrouta, Kušnera i drugih mislilaca opšte prakse. Ovo je inače godišnjica Montenjevog rođenja (470 godina), i gotovo u istom danu objavljeno je nekoliko značajnih knjiga posvećenih svom misliocu, među njima „Pamet drugog (Montenj, Monteskje, Morijak)“ poznatog istoričara kulture Žana Lakutira, oji je nešto ranije objavio studiju „Montenj na konju“. Tu su „Najbolji eseji“ u izboru i sa komentarima Kloda Penganoa, dok je kod istog izdavača objavljeno celovito izdanje Montenjevih „Eseja“ (800 stranica sa neverovatnom cenom od 23 evra, u našim dinarima, smešnih 1320). U istom trenutku obnovljeno je izdanje „Montenjevog života“ autora Žana Prevoa.

Podvlačimo, sve ovo je objavljeno gotovo u istom danu i našlo se u celivitom kritičkom prikazu jednog uglednog nedeljnika. A Kalendarska godina ipak ima 365 dana. Već ste osetili kuda smeramo, i možda ćete reći: to je veliko društvo francusko i velika kultura, ne možemo mi sa njima da se merimo. Greška, greška. Tajna i veličina kulture je u merenju, u učenju i ugledanju na bolje. Kad nismo to isključili, brzo bismo završili u samozadovoljstvu, klaustrofobiji i samosažaljenju (koje je samo drugo ime za pogubnu kovanicu „Srbi, narod najstariji“).

Nama ne pomažu ni velike ni male godišnjice, a kako su se početkom devedesetih raspale velike izdavačke kuće poput „Prosvete“, „Nolita“, BIGZ-a i „Rada“, potpuno se izgubila mogućnost da se neko pozabavi kapitalnim izdanjima, kritički pripremljenim sabranim ili odabranim delima. Ni pre tog vremena se u tome nije preterivalo, pa su nasleđeni neki kulturni dugovi i zaostaci, a sada će sve teže biti da se nešto od toga nadoknadi. Nekada su postojali posebni fondovi za kapitalna izdanja naše kulture, sada je i to nestalo, a izdavači treba da budu nesrećni ako im republičko Ministarstvo otkupi deo tiraža nekog izdanja (po povlašćenoj ceni, bez rabata).

Godine neumitno prolaze i vreme ne čeka nikoga. Uskoro će biti pola stoleća od smrti velikog pesnika, esejista, čelnika naše moderne i velikog fantaste Stanislava Vinavera. Ovaj veliki šeret i podrugljivac se još za života zamerio mnogim odličnicima naše kulture, a sada kad nema ni jednog ni drugih, ostaje tužna činjenica da do danas nismo dobili njegova sabrana dela, dok su pojedinačne knjige odavno van dometa naše šire kulturne javnosti. Jedan od najznačajnijih kritičara srpske književnosti Ljubomir Nedić mrtav je stotinak godina, a poslednji put je širi izbor njegovih kritičkih tekstova objavljen pre sedamdesetak godina. Nove generacije studenata književnosti i poštovalaca dobre knjige ili ne znaju za njegovo delo, ili tu i tamo mogu da iskopaju neki tekst Nedićev, predstavljen u nekom antologijskom izboru. Ovakvih primera ima još, ali zasad stajemo.

Ovi neumitni poslovi čekaju samo nas i niko drugi to umesto nas ne može da obavi. Tu ne pomažu svečane akademije i prigodni govori, izmišljotine za sejanje lažnih iluzija.

Milan Vlajčić

 

Advertisements