Ознаке

            Нова песничка збирка Мирослава Тодоровића, она којом он потврђује да је не само присутан на српској песничкој сцени већ и да на њој игра једну од главнијих улога, признавала то или не, углавном не, наша инертна књижевна критика, Божја визура, збирка је у којој се поглед не баца само одозго, на шта нас упућује њен назив, већ, у исти мах, изнутра, из самог срца и  из душе. Као и у претходним његовим књигама, и његовом песничком делу исцела, и сада је природа схваћена као отворена књига коју песник не само листа него једнако њоме и пише. Као што песник пева о њој, тако и она пева о њему. Редак је у српској поезији такав (интер)активан однос. После Вељка Петровића, ми нисмо имали песника чије је антејство било овако изразито и овако песнички плодотворно. Но, антејство Мирослава Тодоровића симбиотички је срасло са космизмом, те бисмо могли да га назовемо, ма колико то оксиморонски (за)звучало, и космичким антејством.

То што нас гледа велико око нипошто не значи како је тај поглед издалека, из неке крлежијански еонима удаљене перспективе. Удаљено постаје сасвим блиско. Велико постаје мало, једнако као што се и мало увећава. Све је са свим, на начин Црњанског, повезано. Постоји потпуни преплет. У њему, и њиме, природа оживљава. Човек се, пак, својом усамљеношћу, старењем, окамењивањем, умртвљује. Али, и са руба смрти о живом може се, песнички животно, прозборити. Мирослав Тодоровић управо то и чини.

Када у моту уводне песме збирке, оне по којој је ова и насловљена, нађемо Шекспиров стих Свет је позорница на којој свако игра своју улогу, он је тај који читаву књигу „покрива“, али онеобичено – како би другачије и могло бити у једној доброј песничкој творевини – тако што су, написали смо већ, улоге постале и замењиве. Човек је постао природа сама, природа се очовечила сасвим. Небо је ушло у нашу собу, ми смо се занебесили.

Ево доказа о постојању старог античког, грчког и римског, ренесансног, шекспировског надасве, али и модернијег locus comuni-a о књизи природе: Пејзаж озгора стиху на видику је налик („Божја визура“); природа је свекњига („Људски закон“).

Збирка има три циклуса: први – насловљен као и књига; други у којем је реч о насликаним пределима сликара (дијалог песама и слика) Слободана Г. Јовановића –  „Певања о пределима“ и трећи – „У златној тишини јесени“, са римованим песмама, готово искључиво сонетима.

Готово је лишена интерпункцијских знакова што упућује на стиховну сливеност,  свејединство (о)певаног.

Песма „Цар звоно“ окончава се стихом који се своди на реч И, а она која је насловљена „Дахом светлости“ са Ал. Оне призивају наставак. Сведоче како се Тодоровићеве песме шире у недоглед, надовезују. Исти је случај и са његовим збиркама које су саставнице велике књиге.

Широк је спектар употребљених речи. Има славенизама, провинцијализама, али и (потенцијалних) неологизама (такве вербалне комбинације биле су заштитни знак и ранијих песникових збирки): жизни; јал; јабланити се; једност; јошт; лисје; људоловка; позник; самота; свекњига; свепесма; сиодити; тијо; тица; хомоврт; шапут.

Као и раније, и сада песник ломи речи: по/везује; до/живе; до/живљени; до/писују; о/пада; ч/удесно. Најучесталија „поломљена“ реч несумњиво је све/т. Има и другачијих вербалних „активирања“: преДЕЛА; стих/ОВЕ; п(о)разна; г/л /асе.

Најприсутнија реч-тема је тишина. Тодоровићеве песме и јесу суштински про-говор тишине. Једна песма има оксиморонски наслов „Музика земаљске тишине“. Тишина је толико прожела Тодоровићеве песме да је ми, читајући их, и буквално чујемо. Оксиморон је, такође, у Тодоровићеву песништву залога његовог свејединства.

За тишином, по учесталости, следе: јесен; предео; светлост; лист; дашак и, посебно, трепер (и у варијанти: трепак).

Присутна је и читава мапа метафоричких синтагми (но, њихова метафоричност загледана је у сасвим приближену метафизичност): Моравица је вена земаљска („Божја визура“); земаљска песма (Исто); старац воћњак („Друга страна видела“); празна тишина („Шум лишћа“); уста земље (Исто); уста песме („Жубор“); зелене речи („Сеоске разгледнице“; синестезијско); светлу тишину таме („Подземни свет, песма без наслова“); жубор светлости („Предео с пловећим пејзажима“); душом стиха („Јесењи човек“).

Још је разгранатија, и неухватљивија, скала песничких слика које су језгро многобројних Тодоровићевих песма (и метафоричке су, и персонификоване, и метонимијске, и симболистичке, и експресинистичке, и надреалистичке…): Док сам по свету и свој живот тражио („Друга страна видела“); Видело друге стране светлости („Музика земаљске тишине“); Земља се у мени исповеда („Из сеоске свеске“); Из небеске тишине земље у мојим рукама (Исто); Човек се кроз поезију и земљу / Приближава Небу и истини (Исто); језиком траве дишем („Видело руком“); Кришка неба налик је на крило („Подземни свет, песма без наслова“); Светлост нас гледа / Из мојих стихова / С душама предака („Посланица зрном“); Устајем из земље / Светлост мојих стихова / Разлистава јутро („Светлост из зрна…“); у распеваној светлости видика („Пролећно писмо“); живим унутрашњу мелодију пејзажа (Исто); С крстом тишине времена („Предео с пловећим пејзажима“); Предели земаљски / Предели књиге / Предели Лица („Предели“); Светлом азбуком боја и наших душа („Певања о пределима“); Гледам стихове што исцељују / Албум тишине са свицима („Вече у пустом сел…“); ја стих између завичајних гора (Исто); У тој тишини слутиш / стих који ћеш после свега / с оне стране чути… („Јесењи стихови, 2“); светлости летње тутањ („Сенке и одсјаји“).

Особеност гномског  илуструјемо једним јединим пределом (у њему гномско је „обрасло“ звучним): штропот земље мисао живих изоштрава („Шум лишћа“).

У збирци, која садржи и прозни поетички текст „С друге стране земље“, налазе се и поетички стихови (неколике смо прибележили наводећи песничке слике, а ставили смо их тамо дајући предност метафоричком присутном у њима): Боја збори речитије од свих стихова („Унаоколо брујало је пролеће“); Мислим да и највећи песник на свету / Не пише стихове („Цар звоно“); Моји стихови су шумска тишина („Дневник из свитања“); Душа пејзажа // Лектира зреле тишине / Поезија ваздух свега („У лавиринту сенки…“); Поезија зна све језике („Слушам поезију руских песника“).

Цитатност уводи у игру Овидија, Борхеса, Јингера… И Сиорана цитирањем његове мисли-песме: „У Богу видим само своју сенку.“ Бог је, иначе,  један од главних „јунака“ ове збирке. У песми „Божја визура“ находе се и стихови: Чује ли (Бог – Д. С.) из тишине таму / несталих народа / […] / Чује ли из траве шуштање људских живота / […] / У чијем се оку још чујеш.

Уз овострани, непрекидно је ту и онострани поглед. Непрекидна двојност, насупрот стварној, усамљеничкој једности песника који је камен станац. Истовремено, и овде и тамо, овде-тамо, тамо-овде.

Читава мини песма: „Епилог“ своди се на један једини стих: Пут сам који је стигао кући.

Збирка о којој пишемо налик је на, есенцијални, извод из песникових ранијих књига. После свега, смирени, но не и уморни, биланс доживљеног и (о)певаног.

Нуди нам се права зрелина стихова. Мудрост проосећана, не накнадно „увезена“. Песме које мисле. Мишљењу нас приближавају. Знању песме. Она се сама одмотава, испевава. Равноправни је дијалог са свеукупном поезијом.

Читава Тодоровићева поезија једна је велика, меандрирања пуна, песма.