ПОСВЕЋЕЊЕ У “УКЛЕТОГ” ПЕСНИКА

I

„…Кад се уметност изроди а машта пориче, рат завлада народима.
Духовни рат : Израел ослобођен из Египта, то је уметност ослобођена природе и
опонашања.
Песник, сликар, музичар, градитељ : мушкарац и жена, који нису једно од њих, нису ни
хришћани.
Морате оставити очеве и матере, куће и имања, ако
стоје на путу уметности.
Молитва је проучавање уметности….“
Када сам напунио двадесет и четврту годину, није то било скоро, инстиктивно сам
осећао да се пост – како рече Блејк – тиче уметности. Био сам песник пре 24. године, и потрудио сам се да то останем и после – верујем, до данашњег дана. Међу мојим пријатељима у младости је било и песника, музичара, сликара, ћифта и издајника. Блиски су ми били они који беху окренути духовном миру, сабирању, слављењу, не спољњим обредима и Антихристу. И моји тзв.
најбољи пријатељи, временом су почели опадати, као увело лишће у јесен. Зашто? Почели су да
губе, са успесима кјоје су постизали, вечно тело, тј. машту, тј. самог Бога, самог Христа, чији смо
ми удови.Али ја то нисам могао одмах тако јасно схватити, као што сада пишем. Схватио сам с
годинама, можда понајвише читајући Блејковог ЛАОКООНТА. Неки су међу њима схватали
значај Божанског Тела, сликали га или опевали; огледа се у неким њиховим делима ( у оним
делима која су стремила Вечности, и у којима је све визија). Не жалим за љубавима и
пријатељствима које су ветрови година однели ко зна где. Јер да ли су то биле праве љубави и
истинска пријатељства, ако се између мене и мојих драгих испречио новац, успех, царство
Цезарево, велики Сотона?
Било је оних које су закони новца пре тридесете тако покорили, омађијали ( узели су
све што се могло узети – станове, атељее, синекуре, стране стипендије, просторе у галеријама,
лепотице, по неколико кућа…); истовремено, шта је било са њиховом уметношћу : да ли је
напредовала?
Да ли је била уметност оно што су створили пре тога? Да ли уметност уопште може
бити док се лепота не покаже гола?
Најинтелигентнији међу њима су били одлични трговци, лицемери. Нисам то могао да
не приметим већ у двадесет и шестој, седмој, у тридесетој, кад су понеки од њих почели да
склапају тајне споразуме са Царством. Ако су уметници, како су могли да склопе споразуме са
Царством, које је против уметности?
Једном је од њих ( а он није једини), Природа постала врхунско божанство, богиња.
Срећом, судбина и Бог су нас на време раздвојили на много година; он је отишао у свет да живи
са Сотонином женом, прихвативши рат и беду.
Друштво мртвих песника је, понекада, много боље од оних за које смо годинама били
у заблуди да су нам пријатељи, својта, и да ће такви остати до гроба.
Анђели, и посебно један међу њима ( кога сматраху за живота занесењаком, лудаком
: Блејк) опомињали су ме деценијама :
…Без непрестана рада ништа се не може учинити.
Рад је уметност. Ако га напустиш, бићеш изгубљен.
Исус, његови апостоли и ученици беху уметници.
Њихова дела уништи седам анђела од седам цркава азијских, Антихристов наук.
Стари и нови Завет велики су законик уметности.
Уметност је дрво живота. Бог је Исус.
Наука је дрво смрти.
Сав је посао човеков уметност, све ствари.
Нема тајне у уметности.
Неплодан човек није хришћанин, а рушилац је још мање.
Хришћанство је уметност, а не новац. Новац је проклетство.
Што зовемо старинским драгуљима, то су драгуљи с
Ааронова прснога оклопа.
Није ли сваки порок, могућ човеку, у Библији отворено описан?
Није грех све што Сотона таквим назове : све љубави и милости Вечности…”
Мирослав Лукић: УСПОН У ЕМПИРЕЈ У виђењима оног света. – Београд,
ЗАВЕТИНЕ : Мобаров институт, 2002, 92 стр. ; стр. 7 – 9: Јеванђеље уметника
( 29. књига ДЕЛА М. Лукића)


У овом тексту, наведеном из књиге УСПОН У ЕМПИРЕЈ У виђењима
оног света, који узимам за мото ове моје књиге о Лукићевим ПЕСМАМА ИЗ
РОМАНА и Лукићу као својеврсном “уклетом” песнику – препознајем
експлицирани и имплицирани устав Лукићеве поетике.
Препознајем и програм, и тематику, нарочито тематику мистике;
препознајем општи став песника према животу, обичном свету; препознајем
племенити гнев према свету уопште.
Наравно, препознајем и известан еклектицизам у песниковој
философији, религији, мистици, поетици…
Варијације пробоја у онострано.
(Дух живог песника Лукића сија у другој равни, у равни мртвих
песника. У чаролији апсолутне димензионалности)
…Ближи се поноћ новембарска. Песник је сам. Тишина и тиховање
се споре. Компјутер блуди у пребирању у свом вештачком апсолуту. Траје
собичак на мансарди своје сете. Песник је опкољен нередом реда, књига,
часописа, рукописа, првих отисака, коректура… Ту је и флаша наше, песничке
амброзије, брље, шоме… Песник вечност укуцава у речи.
Како Празнину, Тишину, Не(биће)… приказати бојом, звуком,
мирисом, додиром?… Како описати трансцеденцију људским језиком? Нечим
што је само можда тричави вид манифестације Не(бића), Тишине?… Још је
најтеже приказати песника који је за неке тренутке у разговору утехе са
мртвим, “проклетим” песницима? И званично књижевно – историјским
“проклетим”, “уклетим”, песницима таме, “понора”, песницима који “играју
између лудила и смрти”.
Илузија реалности је обавезно својство уметничких, песничких дела,
уз обавезну занимљивост, елеганцију и мотивисаност. Како Ништавило,
Ништа, “НЕ” приказати? Ту беспредметну предметност. Не помаже нам ни
мисао на супрематизам, на Маљевича, ни, ни, ни на само “ни”, “НЕ”.
Илузија реалности. Есејистичка реалност илузије, трансцеденције
песника. Сусрет песника са мртвим “уклетим” песницима. Њихове утехе и
савети песнику аветињске метафизике, сфере последње мистике, сенке
будућности.

*
Тишина и тиховање. Интересантно је за мене да песник Лукић пише
и ради, бар неке ствари, уз музику. Није изгледа класична музика. Релација
Тишина и музика, и то изгледа музика која није апсолутна. Није апсолутна
музика која се бар по називу приближава Апсолуту, небеској хармонији.
Значи, “бука” је тишина. Апсолутна тишина и апсолутна бука. Можда је то
и нека слика релација егзистенција, манифестно… – Есенција, Не(биће),
Тишина… Програм , манифест и апсолутна музика, апсолутна поезија?
Акустичка дрога.
Споразум неспоразума. Пунине и Празнине. Тишине и “буке” (музике)…

Можда је ту неки процеп, процеп за улаз у онострано?… Пробој
зида друге равни?
Овај рад о песнику Лукићу доживљавам као неки поетички природни
наставак мога релативног познавања поетике песника Мирослава Лукића и посебно поетике његове апокалипсе – Фатални ортодоксни Ускрс 1999. године. Мада у неком смислу ширине и дубине, апокалипса је нешто шире и од индивидуалне апокалипсе Лукићеве и песника уопште у његовој визији; мртвих песника који су, пак, ето, можда из света постапокалиптичног. Из света крајњих свођења рачуна; дакле, из есхатолошког. Било како било, овај рад употпуњује поетичку слику о Лукићу и то са у неком смислу сродним песницима (и нашим и светским) и по њиховом поетском програму, манифесту са мотивима о општим сликама света, па и донекле мистичног. Белетристичко – лирско у интеракцији песника, својеврсних “уклетих”, песника који “играју између лудила и смрти”. Песник Лукић пева у песми “АРС ЛОНГА, ВИТА БРЕВИС”:

“Поворке мртвих песника
распршиле су моје заблуде
и помогле ми да ступим на прави пут.
И један коњ, коњ из снова, или из детињства
добар коњ који потрчи чак и на сенку бича.
Добри песници су мртви
и њима нудим своју песму”
“…Тишина је предвече напета и плодна”
(“Каталог осујећеног песника”)
“Вечни реализам” и Лукић, и “проклети” песници кроз векове. Да,
Лукићева Тишина.
Овај мој рад је пројекција стихова наведне песме “АРС ЛОНГА,
ВИТА БРЕВИС”. Али, по логици индивидуалне апокалипсе, о којој сам
написао неколико страна у књизи “Сфера последње мистике”, овај мој рад је
свесно – несвесна пројекција и мојих индивидуалних тама тела и духа – душе.
Исто се може узети да је у томе што сам изабрао да пишем о “Фаталном
ортодоксном Ускрсу 1999. године” избор моје индивидуалне апокалипсе,
пројекција телесно – духовног. Чињеница је да сам и не слутећи, после писања
рада “Сфера последње мистике” имао две операције, говори о несвесној
индивидуалној апокалипси, о њеној пројекцији.

(…)

  Миодраг МРКИЋ
ЛеЗ 0003104
 

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s