Ознаке

Ранко Јаковљевић

МАГИЈА ПОПУЛИЗМА- РОКО И ЊЕГОВА БРАЋА

Слободан Ћирковић Роко у филму Душана Макавејева

Период живљења у ери Јосипа Броза многи и данас виде као “добра стара времена“, када је нада у бољитак поспешивана и растом друштвеног и личног стандарда, солидним образовним системом, подношљивим редом у функционисању власти. Да све није било “тако бело“, сведоче међутим обиља ситуација дискриминације неистомишљеника режима, искоришћавање идеје једнакости за тиранију просечности, сервилности, искључивости. Међу снагама укљученим у пропагирање успешности таквог “социјализма са људским ликом“ нашли су се чак и хипнотизери, у чијим је редовима маркантна фигура био тимочке горе лист– “екстрасенз“ Слободан Ћирковића “Роко“, уз њега братија која се одазивала на имена “Свенгали“, Станка Магдића “Станели“, инг. Момчила Тодорвића “Моша“… Према једном извештају из 1958, Ћирковићев програм из области сугестије и хипнозе, извођен по препоруци Министарства просвете, оставио је добар утисак на масе и власт- “С обзиром на његова излагања која су заснована на науци и идејности, успева оваквим програмима да утиче на сузбијање назадних схватања и сујеверја, и треба му излазити у сусрет при организацији оваквих приредби. Смрт фашизму- слобода народу“. Страначки прваци поготово су велике наде полагали у Роково “мускулатурно читање и одређивање црта карактера анализом рукописа“. Народу је нуђен инстант преображај у образоване, чисте и добре субјекте самоуправног одлучивања. А хипноза је, како су тврдили њени заговорници, знатно скраћивала пут до “обећане земље“: “Доба у коме живимо /1969.г./ добија све убрзанији темпо. После радног времена једва стижемо да прелистамо новине, јер нас очекују послови код куће, посете пријатељима или одлазак у биоскоп. Све ређе читамо књиге а ванредно студирање представља изузетно велики напор. Једино време које нам остаје, сасвим слободно, је док траје сан. Управо- и тада се може учити. И то не са напором, који би изазвао ујутру већи замор него када смо легли“ . На трагу пропаганде о “учењу у сну“ су и савремене рекламе “Шта чекаш, упиши менаџмент и- пали!“. Једна успешна хипнотизерска представа у дому културе или великој кафани садржала је опробани филмски сценарио, сличан Невиности без заштите предратног акробате Драгољуба Алексића или, знатно касније, Дечаку из Јунковаца. Познати хипнотизер излази пред публику у великој дворани. Али, док он још није ни почео свој програм /успео је тек да се представи и поздрави са публиком/, на бину излазе два милиционера извињавајући се аудиторијуму што представу морају прекинути и хипнотизера лишити слободе јер нема дозволу за јавни наступ. Док хипнотизер узалудно протестује, они успевају да га савладају, закопчавајући га у велику врећу која се нашла на бини. У том се момемнту дешава изненађење: у салу с предње стране улази човек и опали из пиштоља. Сви се окрећу ка њему. Био је то главом и брадом онај хипнотизер са бине. Милиционери приступају отварању вреће и из ње излази лепа, млада, витка девојка у бикинију. Популарне представе шириле су уверење да у новом друштву постоји универзални еликсир безрезервног деловања на вољу других људи, иако погубан по истину. Ево рекламе за то: “Нисте алкохоличар, али волите да попијете по коју пред ручак или у друштву. Волите добру капљицу. Није то увек лако наћи пошто у нашим угоститељским радњама можете бити послужени са свакојаким пићем. Ето, тешкоћа! Али, под хипнозом и то је лако с пар усмених сугестија хипнотизера, уживаћете у најбољем француском коњаку ‘курвоазије’ или шампањцу по жељи!“. Следећа понуда је екстаза са прворазредном старлетом. И тако, до комунизма, уз помоћ хипнозе на научној бази. Нерешиву енигму је изгледа задавало буђење и враћање у сиву свакодневицу. На појаву хибернације под хипнозом, алузијом на синематичко завођење публике, указао је још 1965. Душан Макавејев филмом “Човек није тица“ где у увертири глумећи себе Слободан Ћирковић Роко држи слово “О негативностима у љубавном животу“. Туробни апсект дилеме “шта ако се не пробудим“ после сеансе осликао је Миленко Пајић: “Хипнотизер Роко одржао је назборавно вече магије. Тај високи господин са јарећом брадицом и природним црним очима усађеним на врх чела, хинотисао је све присутне и натерао их час да кокодачу, час да лају. Гаврила је претворио у магарца и нагнао га да лупа копитима о под и да њаче. Али, то није било обично њакање него урлање и запомагање које је на лазинским сокацима потрајало десетак дана. Веселог Гаврила нису никако успевали да поврате, да га размагнетишу и размађијају. Понашао се као прави магарац, њиштао је, пасао траву, ритао се, а за фабрику за ливење железа није хтео ни да чује. Роко хипнотизер се уљудно извинио… Уредно је вратио Гаврилу два динара, колико је коштала његова улазница, а остатак новца однео је са собом…“ .

Данас, много година касније, ситуација се утолико променила што се хипнотизери позивају на Бога, а жељена стварност се чини теже приступачном него раније. “Падање ничице“ као симбол тоталног потчињавања владару, импортовано из азијатских деспотија, и “каденце црквеног појања са хипнотичким дејством“ условљени су “урођеном неспособношћу“ и “краљевића и просјака“ да се изађе на крај са изазовима времена мимо наметнуте улоге поданика- биљке: багателна цена опстанка.