Сa друге стране ограде

Услед страха од последица нових сукоба на Блиском истоку, Европа се политички и физички ограђује од брдовитог Балкана и „чува” свој меки трбух, централноевропску низију

Довољно је последњих недеља проћи железничком или аутобуском станицом у Београду или се пак прошетати Суботицом да би се појмило до које се мере трагедија Блиског истока прелива на наше крајеве. Иако је домаћа јавност последњих месеци углавном била заокупљена украјинском кризом и новим хладним ратом и начинима на који се еволуција односа Немачке и Русије одражава на Србију, много релевантнији трендови у свету су нам промицали испод радара. Ту пре свега мислим на политичке, идеолошке и социјалне револуције које симултано потресају Блиски исток попут земљотреса, а чија ћемо подрхтавања директно осетити.

Упорно пренебрегавамо чињеницу да Србија у постхладноратовском периоду нема додирних тачака са Југославијом из времена хладног рата и да геополитичке опсесије и императиви тог времена нису релевантни за данашњи тренутак. СФРЈ се геополитички простирала пре свега хоризонтално, служећи као неутрална зона између Истока и Запада, док савремена Србија има у геополитичком смислу претежно вертикалну димензију, ону која повезује Панонску низију и источни Медитеран.

Нови хладни рат, иако такав назив није адекватан, одвија се на просторима централноевропске низије северно од Србије, на географији од Балтика до Црног мора. Код нас је пробудио неке давне рефлексе и интерне поделе, на моменте подсетио на реплике из филма „Три карте за Холивуд”, али суштински не утиче на статус и положај Србије у Европи и свету. Русија, иако у успону, данас није класична европска сила, као што је била од 17. века до распада СССР-а. За Русију западни Балкан не представља зону од непосредног интереса, а једино је Бугарска препозната као донекле стратешки интересантна.

Балкан није ни за Немачку зона од примарног интереса, што се голим оком видело и током решавања грчке кризе. Њен геополитички приоритет у Европи је представа централности, па Немачка себе види у средишту нове Европе, што подразумева деловање пре свега у централној и источној Европи. Дакле, статус Балкана у Европи зависи најпре од европске стратегије према источном Медитерану.

Сваки велики метеж у источном Медитерану готово аутоматски се прелива на простор од Турске до Мађарске, утиче на статус западног Балкана и Србије у Европи, али и суштински мења карактер саме ЕУ. Србија је по карактеру и стратешком положају много више медитеранска него централноевропска земља, што се лаицима може донекле чинити иронично јер нема директан излаз на море. Зато је битно разумети како ће се развијати ситуација на источном Медитерану и које директне последице очекују Србију у наредном периоду.

Одговор на прво питање није весео. Иако ће споразум САД са Ираном на дужи рок довести до успостављања нове равнотеже снага на Блиском истоку, која ће подразумевати већу одговорност локалних актера за мир и економију региона, на краћи рок сви ти актери гледају да пре нове поделе карата ојачају своју позицију на примарним и секундарним фронтовима. То значи интензивирање сукобау Сирији, Ираку и Јемену, између сунита, предвођених Саудијском Арабијом, и шиита, предвођених Ираном. Овакав пораст насиља подразумева још снажнији прилив избеглица у југоисточној Европи.

Штавише, у самом сунитском свету влада сукоб услед политичког банкрота Муслиманске браће, који је уследио након арапског пролећа и моралне неприхватљивости новог калифата у форми тзв. Исламске државе. Турска би могла да послужи као модел државе и друштва на Блиском истоку, али њена усредсређеност примарно на курдско питање много више подсећа на класичан национализам него на потенцијалног лидера сунитског света. На крају, Египат представља темпирану бомбу, од које треба да страхује цела Европа и Медитеран. Војска држи поклопац лонца под притиском, али унутрашње верско, социјално и политичко врење, појачано сталном агресијом џихадиста на Синај, довешће пре или касније до експлозије.

Какав је одговор Европе? Чини се да је она одустала од идеје да има аутентичну политику према Блиском истоку. Европа, која је заузета дефинисањем свог језгра, нема амбицију да се бави периферијом и суседством. Оно што се некад називало концептом „Европе тврђаве” сада видимо голим оком кроз постављање ограде на мађарској граници, а у случају победе конзервативних снага у Хрватској сличан сценарио би се и тамо могао догодити. Услед страха од последица нових сукоба на Блиском истоку, Европа се политички и физички ограђује од брдовитог Балкана и „чува” свој меки трбух, централноевропску низију.

Уместо да Балкан буде европска одскочна даска за Блиски исток, постаће за једно време предсобље, неутрална зона, што иронично подсећа на турски захтев за север Сирије. ЕУ ће пре или касније схватити да ограде не решавају проблем и да само распаљују машту имиграната и стварају ауторитарне режиме са обе њене стране. Унапређење односа са балканским муслиманима, успостављање савеза са Грчком и Македонијом и људски однос према избеглицама са Блиског истока су непосредни приоритети Србије у таквој ситуацији.

Програмски директор ЦИРСД-а

Никола Јовановић објављено: 11.08.2015. у Политици